Fudbal

Gleda u televizor. U središtu interesovanja mu je lopta i samo lopta. Kažu da je tako od deteta. Dečaci svoje mentalno razviće otpočinju navijanjem za omiljeni tim. Toliko je opčinjen tim horizontalnim, vertikalnim i kosim štraftama na televizoru da su dobri poznavaoci njegovog lika i navijanja (urlanja) već poručili geslo: bio je toliko urlat još od deteta.

Ne, ne, mi žene ne bi trebale da se žalimo. Ne, bar previše. Naša domaćinska demokratija u borbi za rodnu ravnopravnost je pronela humana pravila – dok muškarac urla žena ćuti. Svaka njegova reč ima težinu, a boga mi i dubinu - govorile su komšije o njegovom dijapazonu. Znala sam da je u njegovoj porodici bilo ludaka, ali ovakvih, nisam znala. Na pitanje što sam se udala za fudbalskog fanatika, odgovor stoji u jednoj jedinoj reči: LUDA. Pri prvom našem susretu mi je rekao da sam lepa kao njegovi Brđani, doduše, tada nisam znala gde se to nalazi, ali sada znam da je to mesto odakle Bog izvodi korner. Brđani, moji Brđani, fudbal, zvezda, ua, ua, urliče kao magarac i prigovara što mu je pivo vruće, a supa neslana. Ponekad se pitam da li je fudbal toliko iskvario muškarce da su džentlmeni postali retke i strpljive zveri. Ovaj moj sigurno ne ispunjava uslove, jer lupanje šakom o sto ga diskvalifikuje iz lige džentlemana. Lupa, tras, tras, lupa kada počnu da im zabijaju golove. Ne, to nisu obični golovi, gol, to je sveto mesto, fudbalski oltar i nije dobro ako je baš zvezdin gol pun. Ako je pun, onda je i moj televizor pun njegove pljuvačke. Eto, ne mogu čak da stignem ni da počistim za njim, stalno nešto seje za sobom, a kamo lepe sreće da seje ono što treba...

Znate šta, Robin Vilijams je rekao da je Bog muškarcima dao i penis i mozak, ali samo dovoljno krvi da se samo jedno može pokrenuti istovremeno. Ja kažem da im je dao i fudbal i blokirao oba. Muškarci zaštitnici, ua kolji Srbina, ua kolji Hrvata – to je bilo na utakmici Srbija : Hrvatska - kažem zaštinici, nisu, da jesu od koga bi nas štitili? Od samih sebe... Muškarci, pa još fudbaleri, nekima izgledaju sasvim normalno, ili su izgledali normalno pre više decenija, legende, ej, oni jesu možda zgodni i nalickani klinci, svi imaju ultra moderne frizure - ala Bekam - muškarčine koje trče za loptom, kupaju se u lokvi znoja i koriste svaku priliku da se drpaju i pipkaju na terenu, ej, muškarčine, pa još fudbaleri. Na kraju, kako stvari stoje, jedino oznojeni fudbaleri unose nemir između nogu mog muža. Pa, gde je tu pravda! Još ako mu kažem da uradi nešto po kući, bože me sačuvaj. Na kraju sam ja, jadnica, počela da koristim fudbalski rečnik u stilu:

„Kakav si ti to bek, kad nećeš da izbaciš đubre, odeš do pijace i opereš prozore“.

A on mi odgovara:

„Bekovi ne vole da napadaju, oni vole da budu u odbrani“, i to mi kaže mrtav hladan i još se smeje.

Vruće pivo u ruci, češkanje dupeta o trosed i pljuvanje su karakteristike pravog muškarca. E pa, ja neću pravog, nego nepravog, krivog, grbavog, savijenog muškarca, samo ne pravog.

Odluka je pala. Sad ja bijem penal. Koristim momenat fudbalske invazije na moj televizor - ponavljam moj, jer sam to ja dobila za svadbu od mojih – nameštam frizuru, šminku, kratku haljinicu, prsnem dve kapi skupog parfema i uzmem ključeve od njegovog auta. Pa dobro, kad on može da poseduje moj televizor, mogu i ja njegov auto. A on gleda u TV, ne skida pogled do trenutka kada ja treba da izađem iz kuće i tada kaže:

„Dušo...“, pozove me, a ja molim Boga da me pita bar nešto pametno.

„Molim, dušo“, odgovorim nevoljno, a on ćuti, ne čuje me od televizora. „Molim, dušo“, ponovim bar još dva puta, dok se on smiluje da me pogleda. Gleda i ćuti. Ne komentariše moj fenomenalni izgled, zanosni miris, kosu, usne, samo gleda i ćuti. U stvari on i ne primećuje moj fenomenalni izgled, on samo češe svoje međunožje i ispija poslednje kapi vrućeg piva.

„Možeš li, dušo, da mi doneseš pivo...“, kaže nonšalantno, a meni se diže poklopac na glavi. 'Ajde da razumem što ne komentariše moj izgled, nego što me neumesno pita da mu donesem pivo i ne mari gde idem i ne primećuje da nosim ključeve od njegovog auta. Doduše, ne marim ni ja gde idem, u stvari uopšte i ne znam gde bih išla, ne bih išla nigde, a ide mi se negde. Udahnem jednom, primirim se i kažem:

„Baš ti se pije pivo?“, a on me gleda zbunjeno i odgovara:

„Žedan sam...“, i okreće glavu ka ekranu.

„Žedan... I ja sam žedna... A je l' bi hteo da znaš kuda idem?“

„Kuda? Možda po pivo...“, odgovara k'o iz topa.

„Ne, dušo, idem da proverim koliko vremena jedan trener provede u velikom timu? Godinu, dve?”, kažem drsko, a on me pogleda skroz zbunjeno.

“Vidiš, dušo, kada jedan tim oslabi, spremaju se za promenu trenera, kada tim više ne postiže pozitivne rezultate, spremaju se za promenu trenera, kada tim loše igra, spremaju se za promenu trenera, kada nema ideja, isto se spremaju, a kada suparnička ekipa zna unapred kako ćeš igrati tada promeniš trenera! Finale. To je finale. A trenutno, naše finale se približava kraju... Želim penal. Nema novih ideja, igra je loša, nema rezultata. Kapiraš šta ti govorim”...

“Kapiram, kapiram”, kaže glasno sa puno razumevanja. “Ali pre nego što pukneš penal, dodaj mi jedno ‘ladno iz frižidera, molim te…”, okreće glavu ka ekranu i onda iz sveg glasa: “Gooool…”. Skače kao malo dete i ljubi dres. “Vidiš dušo, to je penal, tooo”. A ja onako doterana, lepa, zgodna, mirisna, poželjna stojim zbunjena na zelenoj travi stadiona muža mog i onda odjednom se desi prosvetljenje. Penal, ma ne penal, to je crveni karton. Odlazim do frižidera, uzimam pivo, odnosim mu pivo, poljubim ga u obraz, on se nasmeši, uzima pivo, a ja uzimam ključeve od njegovog auta i počinjem da koristim sve svoje umne sposobnosti nad kojim imam puno vlasništvo i uzimam njegovu torbicu, otvaram je i kratko proveram – kartica, tu je…

“Zbogom, moj dragi mužu”, kažem u sebi. Šta mi se tada dogodilo teško mogu da objasnim, samo sam se stresla, zarumenila, a impresivni osmeh mi se prosuo na usnama. Uhvatila sam se za tašnicu i prošaputala:

“Viton, Luj Viton. To je moj fudbaler”, zaključih kratko, a iza mene procvetaše ruže, cveće i korneri.

ŠIFRA: CRVENI KARTON

Ana Berbakov