Misterija leta 707 (1.deo)

Norveška, Oslo

2007.

Kišovito vreme stiglo je brzo i neprimetno. Duvao je jak severoistočni vetar ometajući svakodnevne aktivnosti koje su se odvijale na gradskim ulicama. Zgrade su izgledale potpuno oronulo i tužno. Tmurni sivi oblaci prekrili su svaki pedalj neba. Ljudi su se užurbano kretali ovog popodneva, rešavajući svoje neodložne obaveze. Lica su im bila potpuno utučena, kao da svi pate od teškog oblika depresije.    

Sve je izgledalo tako obično, kao svakoga dana. Ništa ne bi bilo tako važno da jedan čovek nije trčao duž glavne ulice koliko god je brže mogao. Na sebi je imao crno odelo, dok mu je plava kosa krasila bledo lice. Sav zadihan, jurio je kao da ga neko goni. Hitrim koracima uleteo je u obližnju zgradu i ušao u lift. Pritisnuo je taster 5 i krenuo ka svom stanu. Lift se ubrzo zaustavio i čovek izlete, te se zaustavi pravo pred svojim vratima. Izvadio je ključ iz unutrašnjeg dela sakoa i otključao vrata stana. Ušao je unutra sav zadihan preturajući po papirima sa obližnjeg stola. Nervozno je udario rukom od sto i uzeo kućni telefon.

- Halo, Johansen ovde. Da, Erne Johansen. Slušaj, neću stići danas do tebe, moram hitno da putujem u Dansku. Dobro, zdravo! – reče i spusti telefon na sto.

Skinuo je sako sa sebe i smestio se udobno u fotelju. Umornim očima posmatrao je svoj dvosobni stan. Ispred sebe je imao veliki kauč smeđe boje, a desno od njega crni plazma televizor. Nije bilo mnogo nameštaja u toj prostoriji. Čak su i zidovi delovali potpuno prazno, sem jedne slike koju je kupio pre desetak godina na nekom sajmu. Johansen nije bio čovek koji voli da putuje, ali je znao da ovaj put za Dansku mora što pre da završi. Avionska karta mu je stajala na stolu, sa polaskom u 8 sati. Ispružio je svoj sat na levoj ruci koji je pokazivao pola jedan; imao je vremena. Zatvorio je oči i utonuo u tako nedostižni udobni san.

Na vratima se začulo zvono, na šta se Johansen trgnu. Ustao je k’o oparen i pritrčao vratima. Kad ih je otvorio, unutra je ušla njegova ćerka Nora. Bila je to visoka plavokosa devojka sa izrazito plavim očima i blistavo belim osmehom. Brzo je uletela u stan i smestila se na kauč, smešeći se.

- Otkud ti ranije pobogu? – reče Erne čudivši se.

- Pa, došla sam da te malo iznenadim.

- To sigurno jesi. Imaš sreće što je tek 2 sata, putujem večeras.

- Tata, nije 2, već pola 7.

- Molim?! Kasnim! – izusti začuđen ovim nedostatkom vremena.

Tada je u njega ušla neka panika, išao je čas levo, čas desno. Ni sam nije znao šta će pre. Nora ga je gledala ispod oka, samo što nije prasnula u smeh.

Oko sedam časova oboje su krenuli na aerodrom Gardermonen. Seli su u prvi taksi i krenuli. Erne se opirao što je i Nora krenula sa njim da bi ga ispratila. Na kraju je popustio, čak mu je u neku ruku bilo i drago. Želeo je društvo, samo da ne razmišlja o vremenu od kojeg ga je uvek hvatala nervoza. Posle 20 minuta vožnje oboje su stigli na glavni aerodrom Norveške. Iako je bilo veče, aerodrom je bio krcat, prepun ljudi. Avion je polazio za 40 minuta, tako da su se smestili na stolice u ogromnom holu gradskog aerodroma. Napolju je padala jaka kiša preteći da poraste u veliko nevreme, ali na opšte Erneovo oduševljenje letovi nisu bili obustavljeni. Spolja je duvao jak vetar dok je unutrašnji deo aerodroma bio ispunjem ogromnom bukom koja se čula duž hola. Ljudi su užurbano trčkarali, svako svojim putem.

-nastavlja se-

Đorđe Grmuša