Plač mrkih lutana u izlozima

Polako, rutinskim pokretima, ne prepuštajući ništa slučaju niti improvizaciji, uključio je kompjuter, zapalio cigaretu, srknuo gutljaj mlake kafe i duboko se zamislio, pred odbojno osvetljenim ekranom svog geometrijski uobličenog monitora. 

“Šta?”

Bila je to jedina misao, ukoliko je to uopšte misao, koja mu se motala po glavi, a na koju nikada u sličnim prilikama nije uspevao da odgovori.

“Šta napisati?”

Već samo po sebi, to pitanje je bilo ispunjeno besmislom vrednovanja nepostojećeg i željom da se to nepostojeće oblikuje i, bar u određenoj meri, sputa, sabije, upakuje u formu koja će poslužiti njegovom jednostavnijem, efikasnijem i sigurnijem odašiljanju do čitaoca.

Sopstvenu glavu je osećao kao posudu, nešto nalik na Pandorinu kutiju, Nojev kovčeg, Aladinovu čarobnu lampu ili (bez negativnih aluzija) Augijevu štalu, jednostavno je taj detalj svoje fizičke pojave osećao kao skladište krcato najrazličitijim čudesima, mislima, pitanjima, predosećanjima, zebnjama, sličicama dogođenog, očekivanog i onoga što se nikada nigde neće dogoditi; snovima, obmanama, namernim ili nenamernim zabludama ili, jednostavno rečeno, bilo je tu svega i svačega, kao na nekakvom skladištu, gde se bez ikakavog principa i reda odlažu upotrebljene, pohabane, izlizane, okrnjene, demolirane, jednom rečju oštećene iluzije, među kojima je bilo i onih koje su pretrpele izvesne popravke, i na kojima je pažljiviji posmatrač mogao da primeti tragove neveštog spajanja, lepljenja, ispravljanja, farbanja, a dakako, bilo je i potpuno novih, još neraspakovanih iluzija, čija je sadržina bila uglavnom nepoznata.

Iz svega toga je trebalo stvoriti nešto, od svih tih pojmova sastaviti priču koja će, poput drvenog lutka Pinokija, mada sastavljena od mrtvog, reklo bi se neupotrebljivog materijala, oživeti i biti sposobna da se ubuduće sama o sebi brine. Težak zadatak, pogotovu za onoga koga besmislenost svakog saopštavanja pritiska i guši, svojom razgovetnom i opipljivom realnošću. Ma koju pregradu da otvori, ma koju slavinu da odvrne, u bilo koji kutak sopstvenog mozga da zaviri, bilo koju ideju da iskopa iz najskrovitijih lokaliteta podsvesti, sve mu je delovalo neupotrebljivo.

Već na prvi pogled, u prvoj selekciji mogućih tema, svi pojmovi su pokazivali svoju zastarelost, neprilagodljivost ili su, pak, bili do te mere avangardni, da njihova upotreba zaista pisca nikud ne bi odvela, osim možda do ulaznih vrata prijavnice neuropsihijatrijske bolnice, a to, priznaćete, nije želja nijednog stvaraoca, ne računajući slučajeve kada se takvi opiti vrše u čisto literarne svrhe. Bilo koju slavinu da odvrne, umesto guste, dugogodišnjim zrenjem oplemenjene sadržine stečenog saznanja, potekla bi mutna, razvodnjena tekućina napabirčenih činjenica, izazivajući stid i gađenje u piščevoj napaćenoj duši. Sve što bi mu u trenutku sinulo kao spasonosna ideja odmah potom bi bilo odbačeno, uz sumnjičavo okretanje i razočarano klimanje spisateljeve umne glave. Po ko zna koji put, u unutrašnjosti te iste glave, razlegao bi se poput eha otegnut, bučan, monoton i užasavajući zvuk pitanja na koje nikako nije uspevao da odgovori: “Štaaaa?”, a odmah potom “Ššššššššta?” Zatvorio bi uši, spuštao kapke i, sa cigaretom koja mu je dogorevala između usana u tom veštački ostvarenom skloništu, pokušavao da nađe mir od samog sebe. Uzalud, pitanje je dolazilo iznutra, i nikakvim poznatim sredstvima nije ga bilo moguće ukloniti. Naprotiv, i sama pomisao na egzekuciju nekim čudnim, nepoznatim procesom podsticala je njegovu regeneraciju. Pokidani pipci su mu prosto bujali, oštećene i istupljene rilice se oštrile i jačale, kandže dostizale neviđene razmere kojima je ono, na prvi pogled bezazleno, jednostavno, bezbroj puta ponovljeno pitanje, grebalo po unutrašnjosti spisateljeve lobanje tražeći zadovoljenje, tražeći odgovor čak i na svoje sopstveno postojanje.

Sam, prepušten na milost i nemilost sve žešćim naletima grozomorne nemani, pisac je grozničavo preturao po sećanju tražeći kakav-takav odgovor, koji će zadovoljiti nezasito, pobesnelo čudovište. I onda, kada se tome najmanje nadao, u njegovoj već pomućenoj svesti javi se spasonosni odgovor: “Ništa! Da, da, to je to, ništaa, ništa, niššššštaaaaa!!!” Skočio je sa stolice, ugasio desetu cigaretu u pepeljari, isključio svetlo na svom radnom stolu, otvorio prozor i povikao glasno, da ga čuje čitav grad: “Ništaaaaaaaa!” Zatim je zatvorio prozor, vratio se do svog pisaćeg stola, seo ispred kompjutera, zapalio cigaretu, i drhtavim prstima otkucao na tastaturi ništa koje se pojavi na ekranu. Gledao je neko vreme napisanu reč, preispitivao njeno značenje, a onda nastavi “…ne ubija tako lako kao plač mrkih lutana u izlozima...” 

Ivan Rajović