Posao iz snova

Zauvek sam pristao da se nezaposlim. Obećao sam sebi da više nikada neću uzeti motiku u šake, makar gladovao! Pitate zašto, e pa, reći ću vam! Upravo sam se vratio sa jednog posla oko berbe (neću reći čega) i shvatio sam, crnčićeš kao poslednja budala za bednih hiljadu dinara, i to dnevno! E, ne dam, ne može! Puko mi je film! Stvarno se ne šalim, evo, dok upravo ovo pišem, i dalje osećam nesnosan bol u leđima, butinama, stopalima, mišićima a i boli me stomak. Lepo, to čovek zaista ne može da priušti za bednih 1000 dinara po danu.

Mnogi će reći da sam bezobrazan i lenj. Neka sam! Baš me briga, ali baš! Neću da teglim neko povrće po 40 stepeni, pa makar crko od gladi! Uostalom, šta vas briga što sam proveo vreme na način na koji sam ga proveo. Moje je!

Pa čak i sad, dok gledam stanje na ulici sa svoje terease, uviđam da ljudi imaju mnogo više stvari, kako materijalnih tako i nematerijalnih. Oni ne moraju da crnče za bednih 1000 dinara po danu!

- Zdravo Dejane, čula sam da si se upravo vratio iz berbe, kako je bilo? – Reče Marija, prelepa komšinica koja živi u kući na spram moje.

- Mrzim posao, mrzim sunce, i mrzim crnčenje za 1000 dinara!

- Pobogu, zar je bilo toliko loše?

- Bilo je upravo onako loše kao kad ti i tvoj muž imate seks, ili, tačnije nemate!

- Molim?! Sram te bilo! – Izusti uvređeno, gotovo bolno, dok sam ja sve vreme imao svoj mrzovoljni izraz lica.

- Šta te to čudi? Nešto sam možda pogrešno rekao?

- Đubre malo, bezobrazno! Tu kukaš, radio par sati a već balaviš!

- To mi je zadnji posao koji ću ikada uraditi za te pare!

- Možda zadnji posao uopšte! – Dodade podrugljivo.

- Ma more marš! Ja sam radio tih osam sati! JA! I šta sam dobio, ništa! – Na to Marija zaćuta i otrča kući, a ja se vratih na svoje posmatranje ulice, sa svoje terase.

Ne podnosim ljude, prosto ih ne podnosim! Nisu u stanju da cene moj rad i trud, ni za trunku! A ja tamo crnčim po ceo dan, znojim se, gazim po blatu, dehidriram! Uh! Neka me pljune u lice svako ko misli da ću više ikada raditi takav posao! Neću nikada! Eto, rekao sam! Nikad! Ja tamo da se lomim zbog nekih budala i to sve zbog 1000 dinara na dan? Ne pada mi na pamet! Pa imam ja malo dostojanstva u sebi. Ili ću dobiti normalan posao ili neću ništa! Tačka!

- Komšo, čujem da si se vratio sa šljake? Kako bilo? – Začu se prodoran muški glas ispod moje terase. Tamo je stajao jedan niski čovek, gotovo proćelav i nasmejan.

- A kako drugačije nego strašno! Umoran sam kao pas, a isplata je tek za par dana! Inače, dao sam i otkaz! Neću više tamo da radim!

- Dao otkaz? Pa zašto čoveče božji? – Upita zbunjeno komšija.

- Eto, zato što mi se može! Šta ja imam da crnčim tamo, za nekog, za bednu svotu novca! E pa neću!

- Znaš kako, od nečeg moraš da živiš. – Dodade komšija i nastavi dalje, ne čekajući da mu dam odgovor.

- Živeću ja, al’ znaš od čega, od bednih 1000 dinara što mi daju za dan! – Čim sam završio svoju dernjavu, ubzro sam shvatio da mi je komšija već davno zbrisao. U tom momentu mi je zazvonio telefon, i ja podigoh slušalicu.

- Halo, Dejan Milisavljević? Aha, to ste vi. Dejane, da li želite da nastavite sutra berbu, plaća se ista cena od 1000 dinara po danu? – Začu se piskav ženski glas na slušalici.

- Hoću, hoću, pa šta mi drugo preostaje? Neću valjda da skapam od gladi!

- Odlično, polazak je u standarno vreme, vidimo se sutra. Ugodan dan. – Dodade ženski glas i nakon određenog vremena prekinu vezu!

- Hm, još jedna hiljadarka u džep, pa to i nije toliko loša ideja! – Rekoh i vratih se ka razgledanju terase.

Đorđe Grmuša