Svi psi idu u raj

Ako veruješ u raj i pakao, onda će svaki pas kog si poznavao biti u raju. Ljudi će tamo biti vrlo, vrlo malo - James Thurber

Predgrađe grada, u kome žive Srbi i Romi. Zimsko jutro. Sneg veje. Temperatura ispod nule. Tri mala šteneta, tek okoćena, leže u snegu. Napuštena. Komšinica iz zgrade vidi nesrećne životinje. Vođena mislima da ih je njen komšija Rom izbacio iz kuće ona odlazi u cigansku četvrt da se svađa s njim. Dolazi mu na vrata i počinje da lupa.

„A, bre, komšika, šta lupaš! Je l’ znaš ti za zvono“, reče ciga izlazeći pospan iz kuće.

„Ma more, vas treba motkom terati! Ko u ovom kršu može da se snađe“, viče komšinica pokazujući rukom na dvorište.

„A, da, ti si komšika, gospođa, živiš na visokoj nozi, u zgradi sa liftom...“

„Da, da, živim i sve vidim, kao veliki brat“.

„A šta na primer?“

„Na primer da ste bacili male kuce, po ovoj hladnoći...“

„Ček, ček, koje?“

„Tri šteneta, u snegu, kako vas nije sramota, treba da se sramite... vas cigane treba proterati“.

„Ma, o kome ti to... što lažeš! Ja jesam ciganin, ali nisam životinja!“

„Vi ste gori od životinja...“

„Ako smo mi životinje, šta ste vi Srbi, uvek vam je neko drugi kriv“.

„Ma, videćete vi... žaliću se ja nadležnim organima“, komšinica odlazi besna.

„Kakva žena, grozna žena... moram da stavim rampu da ne udže ponovo u cigansku malu“, mrmljao je u bradu.

Tokom dana jedno štene je odneto iz legla, a druga dva uzela je kuja haskija i odnela ih u svoje leglo, tj. u susedno dvorište. Komšinica iz zgrade, nošena mislima da u snegu leže tri mala i gladna psića, sprema mleko i odlazi da ih nahrani. Tada shvata da oni više nisu na mestu gde su ležali, već u susednom dvorištu. Da bi došla dotle, mora da prođe kroz Ciginu avliju. Prolazeći kroz njegov posed, on začuđen izlazi iz kuće i pita je:

„Alo, bre, komšika, šta radiš to? Ko ti rek’o da udžeš u moju kuču?“

„Ma, nemoj ti da vičeš na mene! Čim sam spomenula psiće odmah si ih sklonio“, počinje da viče, a Ciga je gleda zbunjeno. „Šta me gledaš, zarazo!“

„Ma, kome ti zarazo.... ej, gospođo, sad če se tužimo, ovo je uvreda“.

„A, nije ti uvreda kad baciš kučiće na ulicu i ostaviš ih na milost i nemilost...“

„Ma, koje, aman, ženo! O kakvim kerovima pričaš? Ja nisam video nikakve kerove!“

„Znaš ti, znaš... A, sad ću da zovem i inspekciju“.

„Nemoj, komšika, da si takva, ne znam o čemu pričaš“, reče žalosno.

„A još se praviš i lud... e, sad ću i policiju da zovem... ciganšturo!“

„E, sad je dosta! Došla si ovde kod mene, nepozvana, provalila u dvorište, vređaš, ukćeš kako ti hoćeš, optužuješ me za zločin, i nazivaš poganim imenima. More, m’rš“, reče i istera je napolje.

„More, kome ti to... ijaoooo! Meni marš! E za ovo ćemo da vidimo, nećemo ostati na ovome“, komšinica se izvika i ode. Ciga ostade u čudu češući za glavu.

Sutradan dolazi komšinica sa predsednikom Udruženja za zaštitu životinja. Opet lupa na vrata.

„Aman, šta je sad?!“

„Oho, evo ga, to je taj, predsedniče. To je taj hohštapler, nemarni građanin Republike Srbije, povlašćena romska manjina, neradnik, vaškoljubac, smrdljivi mrzoljubac pasa, a pogotovo štenadi“, reče komšinica na glas.

„E, sad je dosta. Za tebe, gospodžo, je potrebna posebna kurafte mehanika, da ti se nabavi rajflešlus za usta...“

„Eto, vidite, predsedniče...“

„Ama, dosta“, oglasi predsednik. „Gde su ti psići?“

„Tamo iza dvorišta ovog mamlaza...“

„Ja mamlaz!“

„Da, ti si mamlaz. Ciganštura, smrdljiva!“

„Gospodžo, opet se vredžamo. Ako smo mi smrdljivi, ti si tri puta više!“

„Iju!“

„Iju, iju. Video sam te kako treseš koštice od višanja preko terase“.

„Kad si me video, ijaooo... još lažeš!“

„Bacaš džubre s porozora, gadžaš kontejner, a posle kriviš nas Cigane da smo mi to uradili“.

„Iju, sram te bilo dupeta“.

U međuvremenu, čovek iz Udruženja je otišao do zadnjeg dvorišta i našao štenad. Vratio se razočaran i bez volje saopštio sledeću vest:

„Dragi moji, zamolio bih vas da me saslušate, samo malo pažnje...“, govorio je bez zadrške. „Hoću samo da vas obavestim da su psići uginuli, ova zima im nije prijala ili su oni bili premali za nju...“

„Pa da to je zbog ovog ovde...“

„Ma, šta ti meni ovaj ovde...“

„Dosta!“, povikao je besno. „Dok se vi svađate i ubeđujete ko je kriv i ko je gori, dve životinje su vam uginule ispred nosa. Trebate da se stidite“.

„Ali, ja nisam, on je kriv“, gospođa je pokušala da se opravda.

„Sramite se oboje. I Srbi i Romi su isti, razlika je samo u boji“, reče to i ode.

Komšije ostadoše da se gledaju ćutke i posramljeno. U tom trenutku shvatiše da im ova scena nikad neće izbledeti iz sećanja, sve dok budu kročili po zemljinoj kori. Neopravdano, nehumano i neljudski pokazali su u svom maniru kako je to ne biti fin - ne biti fin ne podrazumeva samo obrazovanje ili osnovnu kulturu, već i vrednost koju čovek nosi u sebi. Vrednost je u ovom trenutku dosegla dno dna, dok je zatupljeni mentalitet i balkanski sindrom izbio na vrh.

Koliko je energije potrebno da se bude fin? Ne mnogo. Ne mnogo znači malo, a to malo nekome znači sve. Stoga, budi fin, budi čovek, poštuj ljude i voli životinje. Saberi se.

ŠIFRA: PAS

Ana Berbakov