Trik je u triku (trinaesti deo)

Dok smo se peli uz stepenice, primetio je magični vitraž.

„Ovo je Faetont“, izgovorio je zadivljeno. „Znaš li priču o njemu?“

Glavom sam odgovorio negativno.

„Helije, bog Sunca, imao je sina Faetonta, koji je svojim skamenjenim srcem i arogantnim nastupom zatražio nešto od oca što nije mogao obuzdati. Helijeve kočije! Njih je samo vlasnik mogao voziti. Objašnjavao mu je otac da je plan sulud i da će napraviti belaj, ali nedokazanost je preovladala. Ostalo je samo da ga posavetuje, rekao mu je: „Središnjim putem hode samo bogovi! Faetont je u jednoj sekundi prštao od samopouzdanja, a u drugoj je izgubio sopstveni ideal. Nagli postupci definisali su ga kao impulsivnu osobu željnu pažnje. U misiji protiv sebe, morao je izgubiti. Da li je mogao sprečiti sve to? Da li ti, Stevo, gubiš kontrolu nad svojom kočijom?

„Kakvo je to pitanje?“ malo glasnije sam izgovorio. Nisam kontao zbog čega je mene spomenuo. Nisam se uklapao u priču o božjem sinu.

„Umetnik je ovim prelepim vitražom postavio to pitanje...“

„I baš je mene uključio u njega?“

„U trenutku kada si pogledao ono što je stvorio, tada je uključio i tebe u sve to...“

„Zanimljivo... Nikada nisam mogao da provalim šta je ovo na staklu. Video sam kočije i sve to, ali nisam mogao da povežem sa mitologijom.“

„To je zato što si glup. Opušteno. Nisi ti kriv. Otvori ova vrata.“

Stajali smo ispred njih dva minuta; nisam mogao da nađem ključ. Otključao sam i ušao u osvetljeni stan. Sva svetla su gorela takvom snagom da je bilo nemoguće shvatiti da li je napolju dan ili noć. Još su roletne bile spuštene, što je sobama davalo žutu boju veštačke svetlosti. Seli smo na garnituru i telefon je zazvonio. Određeni čovek nas je pozvao.

„Pero, brate, Rista ovde, brate.“

„Je l’ si sredio?“

„Da, sve sam saznao, brate.“

„I?“

„Na Vidikovcu, brate, postoji jedna kafana, brate. Stoja i Vule se zove. U tom restoranu, brate, radi bivši Titov kuvar. On i Toza su prijatelji, brate. Od kad je izaš’o, brate, stalno je u njoj. Prepoznaćeš ga već, brate...“

„Hvala, Risto! Spasio si nam život.“

„Nadam se, brate, da ga nećete izgubiti u međuvremenu, brate.“ Prekinuo je vezu i krenuo naglas da se smeje.

„Šta se dešava?“ upitao sam sa dozom uzbuđenosti i zbunjenosti.

„Pronašao ga je... Imamo potencijalna leđa...“

„I, koji je sada plan?“

„Sutra se nalazimo u sedam, na starom mestu, i idemo do Vidikovca u kafanu Stoja i Vule. U njoj je on, a mi moramo da budemo ozbiljni i ubedljivi. Obuci se lepo, ne preterano elegantno, da ne bi pomislio da smo rija, već onako da ima stila. Sutra je dan koji će nam promeniti živote, uživaj matori...“

Izgovorio je sve to i kroz trk je otišao. I ponovo sam tumarao sam kroz predvorje svoga stana, tražeći mrvice i posle njih ležao čekajući ponoć. Nažalost, ona nije došla, jer sam zaspao pre njenog dolaska. A sanjao sam krivudave snove od kojih se ježi koža, no, svideli su mi se. Zbog prevelike neizvesnosti koju je san pružao mogao je da se prepozna i deo života koji oduvek tumara i skakuće oko nas misleći da smo dovoljno jaki da izdržimo njegove pokrete. Kukavice smo... Pustite nas da pevamo... Setite se izreke.

Spustio je olovku i, gledajući papir, razmišljao o raznim mogućnostima koje sudbina ovlaš predaje svima. Da li je moglo sve drugačije da se završi, pitao se, tražeći misli u glavi koje bi opravdale ove ispisane reči. Snovi su i dalje zamišljeni putokazi, ostalo je da izabere na koji će od njih obratiti pažnju.

Raskomotio se na stolici od raspalog drveta. Pesnicom obeležena, pravljena pre dve stotine godina, dok su dvorištima i dalje hodali Turci. Krevet je zahtevao njegovo prisustvo. Prepustio se. Rešio je da izabere putanju koja bi mu donela odmor. Iako je znao da je tako nešto bilo nemoguće na ovom mestu.

Jutarnjim zevanjem oglasio se među žive. Postupio je po pravilu i odmah je seo za pisaći sto. Morao je da nastavi započeto. Mrak je dozivao druge reči, one koje zarobljene držimo u srcima. Pronaći reč znači ponovo se roditi. Rukom je docrtavao polunapisanu konstrukciju.

Stefan Megić