U autobusu

Ušla je polako u skoro, za divno čudo, prazan autobus. Jupi, moći će da sedne, kao da je sva sreća sveta u tome?! Napolju je padao mrak, stidljivo i svečano, kao prvi sneg. Posmatrala sam je, imala je vesele, nemirne oči, nasmejane, sa malo pomerenim uglovima usana, svetao ten i mladež na desnom obrazu... Bila je zagledana negde, u beogradske izloge, u stare i osvežene zgrade, u mračne ulaze, tezge na ulicama, užurbane ljudske figure, u ulična svetla koja su promicala u ritmu neke rok muzike... Pade joj na pamet Dado Topić i njegova „Bajka o ljubavi“...

„Ja bih umro za to

da te još jednom zagrlim

da ti pomilujem kosu

i da sve zaboravim.

I da dogodi se čudo

i sve ti oprostim

da sve bude kao nekad

da te još jednom zavolim...“

Nežna i preosetljiva, već je bila na ivici suza. Setila se jednog vrapca iz mladosti. Dolazio je na vrata terase i pomalo ulazio u kuhinjski prostor, dobijao bi zrnevlje i tako postao vrlo pitom. Nazvala ga je Tufi, jer nije imao jednu nogicu, pa je sa naporom skakutao na onoj drugoj, a nju je to podsećalo na pravljenje tufni... Kad god je odlazio, ona je plakala. Bolan je osećaj kada ne možeš baš ništa da učiniš za onoga koga voliš, a njega je baš zavolela. I jednog dana nije bilo Tufija, pa ni drugog dana... Naravno, otišao je sa svojom vrabicom da živi u ljubavi i sreći do kraja života. Kako drugačije? Tako je razmišljala ta plačljivica, i uvek je tako razmišljala, pa i tada u autobusu, kad je počela da plače zbog Tufija, braneći se velikim osmehom na licu.

U njoj su sve ljubavi sveta, sve vere i sve nade, sav oprost i sav bol... Razmišljala sam o njoj i došla do zaključka da se neke ljudske osobine u mladoj ljudskoj duši poseju i nikada se ne zna da li će niknuti ili ne. Bude, verovatno, kako nam je dato, više ovoga, manje onoga, previše nečega ili nimalo ičega... Ona je bila plodno tlo za sve bajke ovog sveta, za svačiju bol, za idealizovanje svake vrste, za iluzije i zanos, veličanje svega lepog i pozitivnog u čoveku, bila je magnet za snove, maštu, želju, nadu... Čini mi se i za najgladniju čežnju koja može da nikne u jednoj ženi – da voli i bude voljena.

I sve što je više gledam u staklu tog autobusa, sve više mi se čini poznatom...ista ja!

Grlim je jako, jer, znam da ona zna koliko je volim baš takvu, sa telom žene, srcem devojčice, dušom srne...Nasmeši mi se i namignu jednog momenta! Opasan mangup! Baš je volela da se vozi busom...

„Molimo vas da pripremite vaše karte...“čuo se automat, dok smo se ona i ja(ja i ja) zagledale, panično razmišljajući da li imamo karte za prevoz...E, do mojega, eto ti Jadranka, pa ti i dalje sanjaj o ljubavi i voli  koliko hoćeš, ali te to od ridžovana neće spasiti!