U čeljustima magle

Gusta izmaglica se spuštala celim autoputem. Nije se mogao videti ni prst pred okom. Vozio sam lagano, posmatrao sam svaki pedalj puta. Sve je izgledalo jezivo prazno. Pustoš. Valjda su mi se i zbog toga tako odsekle ruke i noge. Od silnog straha sam počeo da se preznojavam. Da sam išao sam verovatno bi mi bilo malo lakše al’ ovaj put je i Nataša išla sa mnom. Nataša je bila devojka duge crne kose, rumenih obraza i morsko plavih očiju. Godinu dana smo već u vezi koja ne funkcioniše baš najbolje. Svađali smo se često. Molio sam Boga da ne počne sa svojim komentarima makar dok ne izađemo iz ove magle. Osećao sam se napeto do krajnjih granica. Činilo mi se da ću svaki tren udariti u nešto.

- Ti si kriv što smo danas pošli po ovome vremenu. – Reče ona besno.

- Ćuti dok vozim po ovoj magli, je l’ treba da poginemo?

- Pa pored tebe me ne bi ni čudilo da poginemo.

- Umukni! – Dreknuh dok mi je srce lupalo sto na sat.

- Šta, još ćeš i da mi naređuješ?

- Je l’ čuješ ti mene šta ti pričam?! – Odgovorih te je udarih desnom rukom po njenoj levoj od besa.

- Gledaj kuda voziš, budalo! – Izusti Nataša plačljivo na blagi potres kola.

- Tišina onda!

Usporio sam što sam više mogao dok me je neka jeza hvatala po celom telu. Zurio sam u onu gustu maglu kao da gledam u samu smrt. Videvši da sam skroz napet Nataša se umiri na tren i ne reče više ništa. Stegao sam volan iz sve snage i osluškivao da l’ se nešto kreće oko nas. Potpuna tišina nas je preplavila. Užasna tišina.

- Ti si kriv za sve. Kud sam i pošla s tobom. – Poče ona ogorčeno na šta se okrenuh ka njoj.

- Ajde samo još reč progovori i letećeš napolje! Jasno!

- Gledaj kuda voziš i ne deri se.

- Ma dosta viš... – Ne stigoh ni da završim kada ugledah kamion koji je jurio ka nama. U sekundi sam zgrabio Natašu jer nije bila vezana i tresak se začu propraćen jezivim vriskom nakon čega izgubih svest.

Ni sam ne znam kako, niti sam to očekivao, ali otvorio sam oči. Sedeo sam u kolima potpuno čitav, nepovređen. Pogledao sam ka Nataši, bila je tu, takođe živa i nepovređena. Pridigao sam se i pogledao ispred sebe, ogromni kamion je zašao sve do volana našeg auta. Tačno ispred nas. Ovo nismo trebali da preživimo. Nije bilo moguće. Niko ovo ne može da preživi a kamoli bez ogrebotine. Srce mi je još lupalo i tad začuh sirene i odvaljivanje vrata koja su se nalazila sa moje leve strane. Nešto me je izvuklo napolje i ja padoh na beton. Osvrnuo sam se da vidim ko me je izvukao kad nikog ne ugledah. Magla je prestala i tad bacih pogled na razvaljeni auto iz kojeg je kuljao crni dim na spram kojeg je stajao beli kamion sa oštećenim prednjim delom. Ustao sam i brzo izvukao Natašu iz kola. Nakon što sam je pomerio na sigurno mesto zaputio sam se ka kamionu. Od gustog dima nisam mogao da dišem kako treba što mi je izazivalo kašalj. Brzo sam stigao do vozila i otvorio vrata kabine kad ugledah prazno sedište. Nije bilo nikog. Od vozača nije bilo ni traga ni glasa. Vratio sam se Nataši zabezeknut i seo pokraj nje. Policija je polako pristizala sa svih strana propraćena vatrogascima. Nataša se naslonila na mene i ja je zagrlih. Pogled mi je lutao ka smrvljenom autu u kojem smo nekim „čudom“ preživeli. Tada mi za oko zapade jedna mala ikona koja se klatila na svom konopcu zakačena za retrovizor. Nekako se činilo kao da sjaji. Izgleda da su druge šanse ipak moguće. Poljubio sam Natašu u čelo i od tog trena pa nadalje više se nismo svađali.

Đorđe Grmuša