Voda i ništa

Idem u vodu da preispitam svoje postojanje. Srčani mišić se neguje odgovorno i stalno. Prijaće mi da se osvežim, letnje noći su nepodnošljivo guste i teške. Na pregibima laktova još osećam mešavinu peska, blata i znoja, koja počinje da me žulja, i želim da sperem prljavštinu sa sebe. Na istoku svetlost počinje da zgušnjava vazduh i, dok se približavam reci, čujem šuštanje drveća u šumi iza sebe, poput glasnog hrkanja neke životinje. Zvuk me izvlači iz sanjivosti i gluvog mraka očiju. Pokrećem prvo prste šake, zatim zglobove, snažno zamahujem ramenima i ulazim u hladnu vodu.

Jeza u grudima i blagi grč u stomaku. Nogama se odgurujem ka napred i uranjam glavu, zaustavljajući dah. Blaženost duboke tišine. Šum krvnih sudova. Ubrzanje pulsa. Lakoća tela. Ne otvaram oči. Izranjam, ispuštajući pritom vazduh. Nastavljam da plivam, sve brže, ka liniji daljine. Zvuk šume gubi se tokom jednog od izrona, tako da sada mogu da čujem samo sopstvene otkucaje srca i gibanje tela. Svakog narednog puta, sve duže zadržavam dah u vodi, želeći da upijem tišinu i negde u svesti prizovem prvobitnu opnu, početni životni krug, spasonosnu bezglasnost bez misli. Talasi me obavijaju zaštitnički, osećam toplotu. Kosa mi leluja u vodi, poput fine tanke trave. Otvaram oči na časak. Oko mene praznina. Ruke su mi prozirne i kreću se ujednačeno, u ritmu disanja. Ostavljam mutnu dubinu, izdižem se i susrećem oblake na nebu. Onda se opuštam, zabacujem glavu i dalje nastavljam da plutam. Osećaj lebdenja. Skupljam svetlost i privikavam se na boje. Nove frekvencije. Ptice i lavež mojih pasa. Sigurno razigrano kreću ka meni, pa se potom vraćaju i neodlučno kruže jedni oko drugih, jer se boje vode.   

Nedelja. Niko neće dolaziti danas. Skuvaću čorbu, zatim ću otići do stare kuće. Ne znam koje ću knjige poneti. Mislim da ih ima još u podrumu. Nadam se da ih vlaga nije oštetila. Slike, za njih se još više brinem. Ona ne bi želela da ih nađem oštećene. Ne smeju biti oštećene. Odneću ih sa sobom, promeniti ramove, i staviti u njenu sobu. Da, to ću uraditi. Mislim da je u kući ona sa ženom sa šeširom. Otisci njenih prstiju još su na slikama. Jedva čekam da ih dotaknem. Možda ću se tako opet sjediniti sa njom i udahnuti njen miris. Poneću i njene četkice, a njih ću staviti na svoj radni sto. Da. Umazane bojama. I na njima su njeni prsti.

Svuda su njeni prsti. Zavukla ih je čak i u mene, i čvrsto me steže za srce. Jedino u vodi gubi se njen dodir. Jedino u vodi ona je još uvek živa i pliva zajedno sa mnom, ne dodirujući me ničim, sem katkad dobacujući mi poneki talas, da me pogura dalje, poput dobroćudnog vetra, dajući mi snagu kada mi zadrhte mišice. Plutam, i u mislima mi protrčava gola, puštene, zamršene kose, smejući mi se naivno i umorno. Zašto sada ne sedi negde tamo, u plišanoj fotelji, s boka, klateći svoje dugačke noge, i ne pruža ruku da bi dohvatila šolju kafe, pritom oborivši nezatvoreni lak za nokte koji je neoprezno stavila među butine? Ne razumem. Lavež pasa jenjava. Verovatno su shvatili da ne obraćam pažnju na njih, znaju da ću se vratiti. Možda bi uskoro trebalo da otplivam nazad i učinim ono što sam namerio. Osećam toplotu vazduha i blago strujanje vetra. Imam ispred sebe čitav dan. Nedelja. Zaranjam još jednom, poljubivši je mislima u vodi i vraćam se ka obali, psima.  

Jasna Rakićević