Vampir je naš!

Vampir je naš!

Samo su ga komšije Rumuni bolje brendirali. Tako će vam reći ljudi koji iole poznaju narodnu religiju Srba. Zapravo, to nije sasvim tačno. Reč je opšteslovenska. Koncept, očigledno, poznaju i Sloveni i susedi sa poluostrva. Balkan je, uopšte uzev, zgodno mesto za kulturnu difuziju, prostije rečeno - javni klozet na magistralnom putu gde se svako zaustavi i olakša. Istina je da je reč preko Srbalja ušla u opštu upotrebu, negde u XVIII veku, kada su se pred austrougarske vlasti počele iznositi vesti o praksi iskopavanja, spaljivanja i drugih načina uništavanja vampira; zato je i u internacionalnom obliku najbliža našem izgovoru.

Kao izuzetno plodna i prilagodljiva religijska zamisao, vampir je nedugo zatim osvojio planetu: eto još jednog nesrećnog podanika bedne nam i nezahvalne zemlje koji se otrgao iz njenog nemilosrdnog zagrljaja, otišao u beli svet i tamo uspeo. Kad ga se dočepao Holivud, kad ga je okupao, doterao, našminkao i opeglao, uglancao i stilizovao, dobio je lik Toma Kruza, Breda Pita i onog  bledunjavog mladog lepotana (a dobro, jeste zgodan, ne kažem).

Naš samonikli vampir je, međutim, neotesan, bestijalan i u bukvalnom i u metaforičkom smislu, jerbo se javlja i u obliku kakvog živinčeta (mačke, psa, petla, ništa slepi miš). Krupan, naduven, ne od steroidnih mišića, nego od pihtijaste mase kojom je ispunjen. Zadrigao, tamnocrven u licu. Noću ustaje iz groba, ide po kućama, davi ljude i sisa im krv. Ne „vampiri ih“, međutim - u originalnom obliku vampir se postaje tako što si veliko đubre i zlotvor za života, pa kad umreš, duša ne može da nađe mir. A možeš i nevin postati vampir, ako te nešto preskoči dok ležiš na odru. Vampir, dakle, sisa krv radi ličnog zadovljstva i uživancije, ne da bi stvorio svoju armiju.

Vampir i romantika – naopaka kombinacija.

On jeste pohotljiv – poznata je činjenica da demoni i druga natprirodna bića  imaju sklonost ka neobičnoj, često veoma živahnoj i izrazitoj, seksualnoj praksi. Naš vampir će tako najčešće zaskočiti sopstvenu veselu udovicu – ne što je nešto moralan i monogaman, nego što mu je tako najbrže i najjednostavnije. Iz takvog odnosa mogu se roditi i deca (zgodno pokriće za veselu udovicu). Kad joj dojadi, dovoljno je da ga bocne kakvom iglom ili čim već, da se on spihtijoše i prestane da je seksualno uznemirava.
Ako uspe da pretekne, dok ga rodbina, često predvođena sveštenikom, juri vilama, bakljama, glogovim kocem, često se, kažu, odseli u neku drugu sredinu i tamo zaposli kao (vegani, ovo će da vas obraduje!) kasapin, jer voli krv. Avaj, taj posao skopčan je s mogućnošću da se poseče, što ga košta žele-punjenja i egzistencije. Uglavnom, vampir relativno brzo skonča, jer se pre ili kasnije negde probode, poseče, ili ga ugrize pas ili vuk.

Nesrećno jedno i bedno bivanje, ni traga holivudskoj dirljivosti, blještavilu i strasti.

Međutim, kao religijska ideja neobično je zahvalan za obradu, zato i jeste doživeo planetarno prepoznavanje.  Oštećena, rđava duša koja parazitira na tuđoj životnoj sili i time uništava ljude oko sebe! Svašta se u taj okvir može uneti. Od svirepog srednjovekovnog vlastelina, Nosferatua, neplemenitih ali podjednako užasavajućih lokalnih Sava i Stojana, Lestata, romantičnih nesrećnika čije su duše neumirene zbog bolnih ljubavnih iskustava, do potpuno sekularizovanih vampira u vidu komaraca, krpelja, emocionalnih vampira. Psihopata i gnjavatora. I krvopija za šalterima i u državnim službama.

Iva Radović