Vlasta Mladenović, pesnik, urednik časopisa „Razvitak“ - "Poezija je bila i jeste jedino moje pribežište" , razgovarala Valentina Novković

Vaši prvi pesnički rukopisi „Disidenti koračaju ulicom Franšea Deperea“ (1986) i „Bez mene“ (1988), u srpskim književnim krugovima izdvojili su Vas kao autora svojevrsnog pesničkog izraza. Disident je onaj koji se izdvaja u mišljenju od vladajuće većine, a to kao i da poručuje i knjiga „Bez mene“. Šta je ono što povezuje ove prve dve pesničke knjige, zašto ste se odlučili da ih tako naslovite, čime je pesnik bio zaokupljen u tom dobu?

Pre svega, želim da Vam se zahvalim što ste me udostojili intervjuom, pitanjima, prijatno iznenađen Vašom čitalačkom pažnjom i pozvanjem moje po-etike, što je istinska satisfakcija za sve što činim u poeziji i njenoj misiji, kao i u višedecenijskoj književnoj i kulturnoj aktivnosti i angažovanosti.
Disidenstvo spada u angažovanu poeziju, a ja sam to od ranih pesničkih dana. Disidentstvo je za mene bila potreba da se nešto promeni na bolje u pesničkoj kolotečini, konformizmu, odsustvu etike. Otud i naslov moje prve knjige, „Disidenti koračaju ulicom Franšea Deperea“, koju je objavila tada veoma bitna Književna omladina Srbije, edicija „Pegaz“ za prvu knjigu, a onda je najveća izdavačka kuća u to vreme, kultni „Nolit“, sa recenzijom Ivana V. Lalića, objavila nastavak te moje prve knjige i time je udaren pečat mojoj poetici, žig koji će me pratiti kroz moj pesnički život. Nisam ni znao, mlad i zanesen, da će to izazvati pažnju, ali i otpor. Na jednoj strani dobio sam podršku velikih pesnika, ali i mnogo neprijatelja u književnim krugovima. To je sudbina disidentstva, dobronamerne potrebe da se peva iskreno. (O mom disidenstvu mnogo kasnije pisao je čuveni disidentski pisac, klasik, Ivan Ivanović, autor „Crvenog kralja“, zbog koga je osuđen u vreme socijalizma, definišući moje disidenstvo kao moju „urođenu potrebu“.)

„Mediokritet nikada neće odustati od kritičke aktivnosti samo zato što se ne prepoznaje kao osrednjost“smatrao je Pisarev, šta je ono što razlikuje istinskog disidenta od mediokriteta?

Razlika je velika, teško je istinskom pesniku među folirantima, oni koji se bave simulacijom poezije, kao što kaže Jovan Zivlak. Ovi drugi su nerealno ambiciozni, samoljubivi, sebični, skloni da ističu sebe, a pri tom su udruženi u klanovima, krugovima, koje liče na sekte, po tom principu deluju. Pri tom, nemaju ni malo empatije niti moralnih skrupula. Takvi pesnici daleko su od istine, njih istinske pesničke vrednosti ne zanimaju. Oni su dovoljni sami sebi. Zato se takva poezija i ne čita.

Da li je poezija sui generis, aršin kojim se sve da premeriti? Na čijim stihovima ste stasavali kao pesnik? Na koji način doživljavate poeziju?

Ne bih mogao da kažem da sam imao uzore, to nije fraza, jer sam u priličnoj meri samosvojan, što se vidi u mojoj poeziji. Pa ipak, divio sam se i divim se Miljkoviću, Draincu, Disu, Rembou, Mandeljštamu, Brodskom, Borhesu... Sve su to revolucionarni pesnici, svako na svoj način, originalne pojave u književnosti. Naravno, mogu da navedem još puno imena, kojima se stalno vraćam.
Poeziju ne samo što doživljavam, nego i preživljavam. Ona je za mene sve. Opet, nije fraziranje, zauzimanje poze. Jednostavno, po prirodi stvari, sticajem okolnosti i svakako, istinski verujem, to je Božje proviđenje. Ja sam rođen u brdima šarkamenskim, u zabiti istočne Srbije, poezija je bila moje jedino društvo. Šta sam mogao drugo biti u zabiti, sam, nego pesnik. Pevao sam da ne bih bio sam. I kasnije, kada sam se veoma mlad počeo da objavljujem pesme u poznatim časopisima, da objavljujem knjige poezije u poznatim književnim kućama, kada sam bio veoma angažovan u srpskom književnom životu, a nešto kasnije i putujući i pevajući po svetu, pratila me je ta usamljenost. Poezija je bila i jeste jedino moje pribežište.

Tokom višedecenijske plodotvorne književne karijere imali ste prilike da sarađujete sa mnogim eminentnim imenima srpske književnosti, mnogi od njih su i pisali o Vašim knjigama. Da li se sećate saveta, sugestija ili pak neke anegdote iz druženja sa kolegama po peru? Čijoj se poetici i dan-danas rado vraćate?

Duga je to priča i uzbudljiva. Veliko je moje iskustvo. To je sve što imam. Rano sam se javio u književnosti, još 1970. godine, sa četrnaest godina. U to vreme izašao je jedan zanimljiv članak u beogradskoj „Zadruzi“ pod naslovom "Najmlađi pesnik Jugoslavije". Od tada ja postajem miljenik naših klasika još u to vreme, Dobrice Erića, Desanke Maksimović, Adama Puslojića, Brane Petrovića... Osamdesetih godina objavljujem moje „Disidente...“ u Književnoj omladini Srbije, a potom u „Nolitu“. Posebno je za mene imalo veliki značaj, podsticaj i podrška koju mi je dao veliki Ivan V. Lalić, koji je na neki način bio i jeste moj duhovni otac. On je u to vreme bio veoma cenjen naš pesnik u svetu, čovek velike kulture, gospodstvenosti i dobrote.
Posle tih prvih objavljenih knjiga i šire afirmacije, rekao bih, ja se u potpunosti posvećujem poeziji, javnim nastupima, učešćem u književnom životu tadašnjeg Beograda, koji je bio „grad knjižara i galerij“ i svakako prestonica jugoslovenske kulture, veoma uvažen u svetu. Biti pesnik u njemu tada bila je velika privilegija i nezaboravno vreme, neponovljivo. Na promocijama knjiga sale su bile prepune slušalaca.
Jedno vreme, u to vreme, pripadao sam beogradskoj boemiji. Sećam se mojih pesničkih večeri na kojima su učestvovali legendarni pesnici boemi Brana Petrović, Aleksandar Sekulić, Jaša Grobarov, Čude Stojadinović, Ambro Marošević, Mariokov i drugi. Bili su to pesnički spektakli.
Posebno želim da istaknem uz zahvalnost prijateljstvo sa Miodragom Bulatovićem, kod koga sam jedno vreme stanovao, naravno besplatno i koji me je prehranjivao.
Postoje mnoge anegdote, za koje nemam ovde prostora, to je za čitavu knjigu, koju ću, ako Bog da, napisati, jer mi to stalno preporučuju kolege pesnici.

Objavili ste više od dvadeset pesničkih knjiga, postoji mišljenje da se celog života, zapravo, piše jedna pesma, a Vitold Gombrovič da „nam se pesma razrasla do nakaznih razmera i već ne vladamo mi njome, nego ona nama. Pesnici su postali robovi – i mogli bismo pesnika odrediti kao biće koje već ne može da iskazuje sebe, jer mora da iskazuje Pesmu“. Kakav stav Vi zastupate?

U pravu je Gombrovič, s tim što bih ja u mom slučaju rekao da ne pišem jednu pesmu (objavio sam preko trideset knjiga poezije, kao i prevedene u Italiji, Rumuniji, Francuskoj, Makedoniji...), ali sam poetički dosledan od prvih svojih pesama, od prve svoje knjige pre četri decenije. I to skoro svi ističu u brojnim prikazima kritičari različitih generacija i estetičkih pogleda. Ta prepoznatljivost u svim prikazima provejava. Ivan Ivanović je čak rekao da ne mora da stoji potpis iza neke moje pesme, a da će on prepoznati da sam to ja. Ja sam inače dosledan čovek u svemu, iskreno to radim, tako da sam takav i u poeziji. To je moje prirodno stanje, karakter, a time i bitna, kako kažu, karakteristika mog pesništva.

„Život je nešto više od cipela u kojima hodate, više od toga kakva ste osoba. Sastoji se od osećanja i pripadnosti. Dela sebe u nekom drugom“... napisao je Frederik Bakman, na koji način posmatrate život, koja je njegova najdragocenija komponenta?

Veoma teško pitanje. Na to pitanje, šta je život, niko nije odgovorio. To spada u domen teologije, koja se svodi na veru u Boga, jer Bog je stvoritelj svega živoga, pa i čoveka kao takvog. Za mene je važno biti dobar čovek, to je u skladu sa mojom prirodom, mojim duhom.

Vaše pesničke knjige prevedene su na italijanski, francuski i rumunski, a kada smo se dogovarali za ovaj intervju rekli ste mi da Vas je obradovala vest o prevodu na još jedan jezik. Zbog čega je važno da knjige napisane na jeziku koji ima mali broj govornika ugledaju svetlost na drugim jezicima, možete li podeliti sa nama radosnu vest koju ste nedavno saznali, a tiče se Vaše knjige?

Pored navedenih zemalja u kojima su prevedene moje knjige, veoma je važno navesti Antologiju srpskog pesništva - od Branka Radičevića do Branka Miljkovića, na arapskom jeziku, koja je objavljena u Kairu 1996. godine, a priredili smo Gordana Nikolić i ja, i to je prva antologija srpske poezije na arapskom u arapskim zemljama. To je bio veliki događaj, sve su novine o tome pisale te godine. Prof. dr Rade Božović, istaknuti arabista, pod tim nazivom objavio je opširan članak u listu “Borba“. Govorio je i na promociji, na kojoj su prisustvovali i ambasadori aapskih država i kulturni atašei. Smatram da je svaka prevedena knjiga našeg pesnika u svetu dragocenost, jer to doprinosi upoznavanju naše kulture i našeg postojanja. Ove godine moje knjige će biti objavljene u Poljskoj, Belgiji, Egiptu i još nekim zemljama. To je za mene velika čast, privilegija i smisao pevanja na brdovitom Balkanu, koje se ipak čuje.

Nedavno je u Zaječaru završen 36. Festival mladih pesnika Vi ste jedan od učesnika prvih susreta tada je to bio Mladi maj (do 1976), susret mladih stvaralaca Jugoslavije ne samo pesnika već i prozaista, grafičara, slikara. Danas je to Festival i ove godine se po 36. put održao. Predsednik ste umetničkog saveta festivala, kakve uspomene nosite iz perioda početaka, šta se promenilo od tada, kakvom pesničkom izrazu inkliniraju mladi pesnici? Šta biste posavetovali svima koji tek razmišljaju da se upuste u pesničke vode, na čemu da istrajavaju?

Ja sam za „Mladi maj” veoma emotivno vezan, jer tu sam već kao osnovac nastupao davnih sedamdesetih godina. A, evo, pesničke sudbine, sada sam posle šezdeset godina predsednik Umetničkog saveta i jedan od organizatora. Mnogo se toga promenilo. Nekada je to bila jugoslovenska manifestacija, veoma popularna, i okupljala je darovite stvaraoce iz svih naših bivših republika. Doduše, mi i sada nastojimo i uspevamo da učestuju i stvaraoci i iz regiona, kako se to danas kaže. Moram da kažem ovde, iskreno, da su već desetak godina učestvovali uglavnom isti pesnici, To nema smisla, doduše afirmisana imena, to je bila neka vrsta njihova redovna kulturno-turistička destinacija, To nema smisla. Danas nema više etike, morala, sve se svodi na određene krugove. Zato su manifestacije i slabo posećene. Ja nisam uskratio gostovanje i tih pesnika, ali moj stav je jasan: treba da učestvuju i drugi, različitih poetika, estetika i promišljanja. Posebno je akcenat na mladim darovitim pesnicima. I, evo, „Mladi maj” je ponovo posećen, puno se o njemu piše, vlada veliko interesovanje.

Zastupljeni ste u mnogobrojnim antologijama, priredili ste četiri knjige, laureat ste mnogih značajnih nagrada, od kojih i Rade Drainac (2018.) za knjigu „Lokalitet i svet šarkamenskih rima“ . Postoje i slučajevi kada su književnici odbili nagrade, npr: Žan Pol-Sartr je Nobelovu nagradu, Novica Tadić „Desanka Maksimović“, a Antonije Isaković Oktobarsku nagradu Beograda. Šta ostvarenom, priznatom stvaraocu znače nagrade?

O nagradama ne bih da pričam, to je postalo degutantno. Zna se koji su to časni dobitnici.

Urednik ste jednog od najdugovečnijih srpskih časopisa, u pitanju je zaječarski „Razvitak“, za šest decenija njegovog postojanja koje su obeležene u februaru ove godine, stalo je hiljade naučnih eseja, priloga proze i poezije, dokumenata i istraživačkih studija eksperata iz čak 300 oblasti. Kada je objavljen prvi broj i šta se u uređivačkoj politici promenilo od kada ste Vi na čelu? Imaju li nadležne institucije sluha da finansijiski podrže trajanje ove izuzetno značajne književne periodike?

Da, ukazana mi je čast, svestan velike odgovornosti i obaveze, da uređujem čuveni časopis „Razvitak“, koji je encikopedijski profilisan, postavljeni su pre šest decenija visoki standardi i kriterijumi, zahvaljujući Tomislavu Mijoviću velikom pesniku i časnom čoveku. Moje je da budem dostojan.

Koji Vaš stih Vas najbolje opisuje?

Evo jedne moje pesme, koju čini samo jedan stih:

Ljubi me prejaka reč.

Vlasta Mladenović je rođen 1956. godine u Šarkamenu kraj Negotina. Piše poeziju, poetsku prozu i književne prikaze. Antologičar. Urednik izdavaštva Narodne biblioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu, časopisa „Bibliopis“. Osnivač je Zavičajne galerije „Muzej crne krajine“ i „Stvaralačkih dana“ u Šarkamenu i jedan od pokretača Krajinskog književnog kruga i Borskog susreta balkanskih književnika. Suvlasnik knjižare i galerije „Astafir“ (1989-1994). U periodu od 1995. do 1996. imao je status slobodnog umetnika. U periodu od 2009. do 2010. godine bio je v.d. direktor Narodne bibllioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu. Zajedno sa Marinkom Arsićem Ivkovim uređuje književni blog Udruženja „Pisci bez adrese“. Od 1989. godine član je Udruženja književnika Srbije, a od 2016. godine član Srpskog književnog društva.

Svoje književne tekstove objavio je u časopisima: „Letopis Matice srpske“, „Književnost“, „Gradina“, „Književni magazin“, Sveske“, Koraci“, Zlatna Greda“, „Raskovnik“, „Razvitak“, „Trag“, „Osvit“, „Svitak“, „Ovdje“, „Mokranjac“, „Tok“, „Bagdala“, „Beogradski književni časopis“, „Savremenik“, „Gambit“,„Srpski književni glasnik, „Preodolenije“ (Rusija), „Plamak“ (Bugarska) „Alia Mundi“ magazin za kulturnu raznolikost.

Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti - za nesebičan, predan i dugotrajan rad (2016). Nagrade i priznanja
Prva nagrada književne omladine Srbije (1986)
Septembarska nagrada opštine Negotin (1990)
Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti - za nesebičan, predan i dugotrajan rad (1991, 2016)
Nagrada „Rade Drainac“ za 2018. godinu za zbirku poezije „Lokalitet i svet šarkamenskih rima“ (Kulturistok - Presing, Negotin- Mladenovac, 2017)