Za maternji jezik

Prošlog vikenda sam sa sinom, koristeći poslednje dane godišnjeg odmora, bila na jednom manjem putu, na kome smo, između ostalog posetili i Trst. Dok smo sa uživanjem pili jedan od najboljih kapućina koji sam u životu popila, po preporuci na trgu Ponte Roso (tamo gde smo mi Jugosloveni, nekad kupovali farmerice) put u renesansu se odjednom pretvorio u duhovno putešestvije nas Srba, na koga sam želela da povedem svog voljenog tinejdžera. Ovaj otmeni grad koga krase impresivne građevine iz doba Habzburške monarhije, u 18. I 19. Veku jedno od centralnih sedišta bogatih Srba, kojih ima i danas, doduše ne tako uticajnih, preostalih u brojci od oko hiljadu porodica.

Ipak, iako su palate i mostovi lepi, Kanalom Grande i trgom Ponte Roso, dominira Srpska pravoslavna crkva Svetog Spiridona, izgrađena od belog mermera sa plavim kupolama i pozlaćenim mozaicima. Nisam mogla da se ne prisetim i ne ispričam sinu, koji ove godine kreće u drugi razred srednje škole, kakve su veze Dositeja Obradovića sa ovim zdanjem, u kome smo sa parohom pričali, u sred Italije, naravno, na srpskom.

U pismu Haralampiju (srpski paroh H. Mamula u Trstu) Dositej piše da želi da štampa knjige ćirilicom i da đeli da prosveti srce i um naroda, da parafraziram, Srbe svih vera. Kaže da Srbi žele škole i knjige za decu...

Ovog vikenda, sam u avgustovskom roku, na vanrednom školovanju, pronašla jednog Jovana K. koji nije znao ćirilicu. Ni štampana ni pisana slova. Pismeni iz srpskog jezika i književnosti na temu O OBRAZOVANJU, napisao je štampanim slovima latinicom... Kada sam mu dala papir da mi napiše samo jednu rečenicu ćirilicom... Nije znao. Godina je 2014. A Jovan K. nije jedini koji ne zna azbuku.

„Pomoćnik ministra prosvete Ljubiša Antonijević izjavio je danas da u Srbiji 40 odsto građana nema završenu srednju školu, odnosno nikakvu radnu kvalifikaciju. Antonijević je gostujući na RTS-u naglasio da je u našoj zemlji 17 odsto stanovništva nepismeno i 23 odsto sa završenom osnovnom školom, što znači da 40 odsto građana nema radnu kvalifikaciju“. ( izvor,Tanjug 13. avgust 2014.)

Ne znam da li mi, na ovim prostorima, svi čitamo isključivo  Noama Čomskog i njegovu Generativnu gramatiku, po kojoj se, da pojednostavim, u okviru jezičkih kompetencija, podrazumeva urođeno, nesvesno, znanje maternjeg jezika. Pa nam časovi srpskog jezika i književnosti i ne trebaju. A i šta će nam!?

Dok ovo pišem, uoči prvog septembra i polaska u školu sutra, (Vivat academia, vivant professores!) spremam i časove koji su na trećem stepenu smanjeni sa fonda od tri časa (srpski) nedeljno na dva časa (saobraćajna grupa predmeta).

Msm, a ša će tri časa srpski!?  Msm, znači, smor.

Da li znate da je u Rusiji sam Putin bio pokrenuo inicijativu da ruski jezik, njima maternji, ima status nadpredmetnog kao školskog predmeta? To je sad državni standard! Da li znate da klinci u Rusiji (majčici) u prva četiri razreda osnovne škole imaju devet časova ruskog jezika (prvi i drugi razred, treći  osam, četvrti sedam). Da mali Francuzi  imaju po deset časova, koliko i mali Turci. Komšije Mađari, po osam...

Šta, znanje maternjeg jezika se u Srba podrazumeva?

Ima Dositej, prvi Ministar prosvete u nas, da se vratim na početak teksta, jednu basnu, Bakarna statua se zove. U njoj jedan majstor lije statutu od bakra koji je ostao od statue koja se istopila u požaru. Zavist je zlobna, ali i ona shvata da ne bi bilo nove lepote da nije bilo stare. A to je i naravoučenije, bez da se čita između redova. Nema potrebe.

Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporce.

mr Aleksandra Nikolić Matić