Zoran Škiljević, književnik: Stvara se buka ne bi li se ućutkali oni koji imaju šta da kažu

V. N.: Slikar, skulptor, arhitekta Huan Miro je jednom
izjavio: „Upravo u skulpturi stvoriću fantazmagorični svet
živih čudovišta“, misleći da će time prikazati istinsku
stvarnost čovečanstva. Da li književnost uspeva da oslika
istinsku stvarnost, kakvom tu stvarnost Vi vidite?
Z.Š: Književnost nije veran odraz ili projekcija stvarnosti,
niti to može biti, njena misija je druge prirode. Primera
radi, Dostojevski je govorio da je stvarnost fantastičnija od
literature. Književnost iz nje crpi svoju snagu i nadahnuće,
a mašta nam pomaže da je sagledamo iz što više
perspektiva. A stvarnost, kakvu je ja vidim, prikazana je u
mojim pričama, nadam se dovoljno dobro da čitaocima
priušti užitak.

V.N.: Pripovedač ste i romanopisac, prikazujete ljudske
slabosti ne osuđujući likove nosioce istih, trudite se da im
pomognete da budu ono što jesu, ali i da izgrade svoju
ličnost kako bi pronašli smisao postojanja van svih
društvenih okvira. Šta je ono čime se rukovodite kada
stvarate likove, kako nastaje okosnica priče ili romana?
Postoji li ciljna čitalačka grupa kojoj se obraćate?

Z.Š: Okosnicu mojih romana i priča čine pitanja koja su od
bitnog značaja za svakoga od nas, kao što su ljubav,

prijateljstvo, vernost, izdaja, zatim pitanja koja se tiču
naših uverenja, poroka, strahova, slabosti… Uvek krenem
od neke prvobitne ideje koju kasnije razrađujem i
dramatizujem, trudeći se da svakom svom liku udahnem
život i svaku scenu, pa bila ona i krajnje fantastična i u
relanosti nemoguća, čitaocima dočaram krajnje uverljivo,
da poveruju kako se ono što se dogodilo i nije moglo
odigrati drugačije nego baš onako kako je napisano.
O ciljnoj grupi nikad nisam razmišljao, ali iz iskustva znam
da moje knjige uglavnom čitaju mladi, ljubitelji dobre priče.

V. N.: „Dar govora smo dobili kako bismo otkrili, a ne
skrivali naše misli“, smatrao je Saramago. Kakve
konsekvence za sobom povlači sloboda da se kaže sve
što se misli?

Z.Š: Ako govorimo o današnjem vremenu, privid je da
konsekvenci zapravo i nema, jer čini se da je sve
dozvoljeno ne samo da se kaže, već je dozvoljen i
bazobrazluk svake vreste, a onda, na duge staze,
posledice trpi čitavo društvo. Štaviše, došli smo do one
tačke kada je bezmalo sramota biti pristojan. Na koga da
se ugledaju mladi u sredini u kojoj profitiraju samo osobe
koje nemaju ni stida ni savesti?
Sloboda govora podrazumeva odgovornost za javnu reč i
kompetentnost, a ne bahatost. A u našim medijima, čast
izuzecima, kao da nije dozvoljeno voditi uljudan razgovor,
nakon pet izgovorenih rečenica izbije svađa. Ne raspravlja
se o argumentima i činjenicama, već se napada ličnost

oponenta, a to nema nikakve veze sa slobodom govora, to
je samo nedostatak vaspitanja. I nije prozvod slučaja,
naprotiv. Stvara se buka ne bi li se ućutkali oni koji imaju
šta da kažu, a daje prostor onima koji imaju šta da oćute.
Misao je prognana u ilegalu. A misleći svet kao da se
sklonio u katakombe, poput prvih hrišćana, bežeći glavom
bez obzira od naleta novovekovnih varvara, koji pod
zastavom tobožnjeg patriotizma nasrću na sve koji ne
ispovedaju njihovu veru drumskih razbojnika, secikesa i
palikuća.

V. N.: U jednoj od priča iz knjige „U svom svetu“, citirali ste
ono što je Andrić rekao Branku Ćopiću da ga uteši: „Piši
romane, Branko, njih ionako niko ne čita!“ Da li romane,
zaista, niko ne čita, kakvo je Vaše iskustvo, koji žanr će
najpre privući čitaoca?
Z.Š: U konkretnoj priči roman simboliziju kompleksniju
književnu formu od priče, tako sam i razumeo tu čuvenu
Andrićevu rečenicu. Izuzmemo li nekolicinu autora koji su
već decenijama prisutni na našoj književnoj sceni,
vrhunska literatura nema veliki broj čitalaca. Najviše se
čitaju romani koji, usudiću se da kažem, samo oponašaju
tu književnu formu, a ni po svojim karakteristikama ni po
svojim dometima, ne mogu se smatrati komplesnijom
književnom tvorevinom od, recimo, dobro napisane priče ili
pripovetke. Stoga mislim da pripadnost nekoj formi, žanru
ili pravcu u književnosti, nije od velikog značaja. Barem ne
za čitaoce. Strastvene ljubitelje lepe reči najpre će privući

ubedljiva, živopisno ispričana priča, dovoljno snažna da ih
svojom čarolijom izmesti iz stvarnosti, bez obzira kojoj
književnoj vrsti ili žanru pripada.

V. N.: Viktor Frankl je smatrao da je „distanciranje čak i od
najgorih uslova, jedinstvena ljudska moć“ i da se „ne
manifestuje samo kroz heroizam, nego i kroz humor“. Na
koji način se distancirate od situacija koje ne možete da
promenite, da li je pisanje jedan od načina, ili je ono,
naprotiv suočavanje?
Z.Š: Humor ima lekovitu moć isto kao i pisanje, i to je
poseban dar koji treba negovati. Isti je slučaj s
imaginacijom, ona je bog kojem se pisci klanjaju, u kojeg
se uzdaju i kojem jedino veruju (osim ukoliko nisu prodali
dušu đavolu). Humor takođe možemo posmatrati i kao
neku vrstu distance, plašta ili maske koju pisac koristi ne
bi li lakše ostvario svoju misiju, jer da bi njegov rad uopšte
imao smisla, pisac mora ući u samo tkivo života, u kost, u
meso, u živu ranu, sagledati stvari u svoj njihovoj lepoti i
tragici. Andrić je svoj „Ex ponto“ završio rečima „I što
pogledam, sve je pesma, i čega god se taknem, sve je
bol“. Dok pišem obično prolazim kroz različite faze, i kroz
blistave trenutake i kroz periode košmara, u mislima se
suočavajući sa nesavršenošću sveta i sa sopstvenim
manjkavostima.Verujem da se i mojim kolegama dešava
nešto slično. Književnost je neprekidni dijalog i sa nama
samima i sa svetom koji nas okružuje.

V. N.:. Humor, ironija, sarkazam, introspekcija, ali i
osvetljavanje tuđih postupaka i karakternih osobina su ono
što odlikuje Vaša prozna dela. Nedavno je iz štampe
izašla i knjiga priča „U svom svetu“ (Liberland), kako biste
opisali „svoj“ svet i da li on ima dodirnih tačaka sa svetom
junaka Vaših priča?
Z.Š: „Moj“ svet se razlikuje od sveta prikazanog u mojim
pričama samo utoliko što se priče dalje nadograđuju u
mašti čitalaca. A oni koji koji budu pročitali knjigu, nadam
se da će poverovati kako u „tom“ svetu uopšte nije tako
loše, kako na prvi pogled (ili na prvo čitanje) može da
izgleda.

V. N.: „Pesnici su osećanje, a filosofi razum čovečanstva”
(Sebjuel B.), Vi ste romanopisac, objedinjuju li pisci
proznih dela osećanja i razum, ili imaju sasvim drugačiju
ulogu?
Z.Š: Pokušaću da odgovorim u jednoj rečenici. Obaveza
pisca je da između korica knjige smesti sliku sveta u svoj
njegovoj šarolikosti.

V. N.: „Čovek novog doba ne zna za metafiziku, za
svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negovanja,
ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh...“ (Bela Hamvaš).
Kakav je, po Vama, čovek novog doba, šta je ono što ga
karakteriše, gde greši?

Z.Š: Današnji čovek je površan, konfuzan, slep za
empatiju, previše okrenut sebi; egocentričnost i
samoljublje kao da su postali nekakv ideal kome treba
težiti. Ja na to gledam kao na posledicu sveopšte
dehumanizacije života, koja ne samo da predugo traje,
već i poslednih godina dostiže zastrašujuće razmere, i,
logično, ostavlja vidljive tragove na svakome od nas. Naše
emocionalno Ja posustaje za našim fizičkim Ja, nije više u
stanju da ide ukorak s njim usled sumanutog ritma
življenja, koji smo sami sebi nametnuli. Pa poput Sizifovog
kamena, teglimo sa sobom tovar neproživljenih utisaka i
emocija, najčešće negativnih, i taj gorki talog iznutra nas
pritiska i truje, stoga se uopšte nije čuditi što smo toliko
neurotični, neretko i toksični prema drugima. Čini se da
nam je svima potreban neki predah, da stanemo na loptu,
fudbalskim žargonom rečeno, i udahnemo malo svežeg
vazduha – ali hoćeš, svežeg vazduha u gradovima nema.
Povratak prirodi i više vremena posvećenog duhovnosti i
dragim nam osobama, sigurno nam neće škoditi.

V. N.: Čehov, majstor kratke priče, maestralno je umeo da,
na malom prostoru, u samo nekoliko rečenica prikaže
ljudske patnje, želje, nadanja. Ako se osvrnemo na Vaše
priče, stičemo utisak da Vam je on jedan od uzora. Koji su
pripovedači i romanopisci imali najveći uticaj na Vas?
Z.Š: Čehov i Gogolj naravno. Ali i Akutagava, O’Henri,
Erkenj, Karver… Čitanje vrhunskih majstora pera nam,
između ostalog, pomaže i da sagledamo koliko je zapravo
velika moć reči, a čega obično nismo svesni. Reči mogu

da nas izleče, mogu da nas zavedu, a mogu i da nas
usmrte; reč može biti blagoslov, a može biti i kuršum. „Ubi
me prejaka reč“, pevao je Branko Miljković. A gde je moć
reči, tu je i moć priče, moć pripovedanja. „Trenutak
odluke“, „Majstorsko pismo iz 1927.“ i još neke priče iz
moje nove knjige posvećene su tome, i zapravo su
svojevrstan omaž mojim uzorima.

V. N.: Šta je dužnost čoveka prema sebi?
Z.Š: Parafraziraću jednu Aristotelovu mudrost, za koju
mislim da bi svako od nas trebalo da je ponavlja kao
mantru: „Moja prva dužnost je budem sluga svoje volje i
gospodar svoje savesti.“

V. N.: „A kad me budeš pročitao, odbaci ovu knjigu – i
izađi. Želeo bih da probudim u tebi želju da izađeš bilo
odakle, iz svog grada, iz svoje porodice, iz svoje sobe, iz
svojih misli“ (Anre Žid „Plodovi, Novi plodovi“). Šta biste
poručili čitaocima nakon čitanja Vaših knjiga?
Z.Š: Poručio bih im da čitaju što više.

Autor intervjua: Valentina Novković