Kultura i umetnost

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

Ta mala, živela je u novobeogradskim blokovima, ali je nosila dve duge pletenice koje su se spuštale niz leđa, pa su je prozvali umesto Svetlana, Biserno Oko, jer je tako podsećala na Indijanku. Neprekidno je imala suzne oči, čak i kad nije plakala, zamišljala je  planinsko jezero u kome se kupala naga, pre izlaska sunca.

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Ima ih, tih volšebnih vitezova modernog doba. Ovde u gradu na sedam brda i dve reke, jedan takav već dvadest godina stoji kao Pobednik, postojano opstaje na kaldrmi Knez Mihajlove, rezervisane za kičerice i suvenir slikare.

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.

Adelita Radičević

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, '93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.

Ma, nešto se mislim, sram te bilo neobrazovani, gladni, iskreni beogradski umetniče (to se ja sebi obraćam)! Ti si našao da pričaš o cenjenoj, svetskoj umetnici! Tako se to radi! Izvrneš se naopačke, krvariš, imaš ideju, imaš hrabrosti tu ideju da predstaviš kao na tacni, budeš autozamorče sopstvenih strahova, besa i nezadovoljstva i to dobro naplatiš!

Nekoliko dana kasnije posle burnih događaja, ispred vodenice su sedeli Radovan i Mitar i razgovarali:

-I, šta si sada rešio Radovane? Voleo bih, a i tvoji novi prijatelji bi voleli, da ostaneš ovde sa nama. - reče Mitar.

Pages