Kultura i umetnost

Eho udaraca sjekire pronosio se kroz toplo septembarsko jutro. Gomila isječenih drva uzdizala se u dvorištu dvospratne kuće, dok se jedan mladić borio sa panjevima i kvrgama na oblicama koje je cjepao. Znoj se u malenim potocima slivao niz njegovo čelo, obraze i tijelo. Bilo je pretoplo, iako je bilo tek devet sati.

Duuuug је tај kоrаk, prеvišе trаје. Znао је dоbrо dа tај kоrаk, „kоrаk“, tо rаstојаnjе izmеđu dvе nоgе, dvа klеcаvа, nеsigurnа оslоncа...Мnоgо nаivnоsti i glupоsti, mоrа sе imаti u sеbi, dа uvеk pоnоvlјеnо, оsluškivаnо, nаpisаnо, tо budе оslоnаc u јоš јеdnој zbrci.
Kоlikо је tеškо rаzdvојiti dvа stvаrnа оslоncа, dоdirnuti nеdоsаnjanо tlо, zаkоrаčiti u sаn, sаmо tо, pоnаvlјао је... Niје više tо ni mеrа vrеmеnа, ni prоstоrа, ni stvаrni, ni lаžni оblik. ТО је zаbludа u umu, vеštа zаmkа, kојој sе uvеk prеdајеmо u pоrаzu nаdоmаk pоbеdе...ili...

Narednih nekoliko dana jedva sam pregurao. Užegla kolotečina.

Čak je i na poslu bilo mirno. Ne pamtim kad sam poslednji put sastavio više dana u kontinuitetu, a da se nisam posvađao s mojim kurva-šefom; licemerom, podlacom, potkazivačem.

Od prvog radnog dana, čim sam kročio u magacin napravio mi je scenu.

Danima je, krijući od majke, spremao stvari za put. Stari vojnički ruksak je konačno bio spreman. U polutami svoje sobe, dok se svitanje s naporom probijalo kroz teške oblake iznad planine na istoku, pregledao je, još jednom, pasoš, ugovor s agencijom, diplomu fizioterapeuta srednje medicinske škole i sertifikate o znanju engleskog i nemačkog jezika.

RASPRODAJA

Rasprodao bih sebe zbog tebe;

dao bih se u bescenje, u jad, pepeo i prah.

Pa, kad mi želja kao lasta ka nebu krene,

menjam sav svoj vazduh,

za jedan tvoj dah.

Dajem bore koje još nemam...

Biram smrt ranu, ako se mora mret.

Odričem se prava da hodam i da snevam;

samo za tvoje dobro,

za tvoj siguran let.

Dileme nemam.

Prodaću reči za minut tišine,

zakopaću u zemlju svaku od njih.

Menjam dane za carstvo tmine;

proklinjem sebe,

Stragari, 1951. godina. Posle Stanojkine smrti, Momir je dugo tugovao. Odlazak njegove žene ga je slomio i Simana i Darinka su pokušavale na sve načine da ga podignu. Posle tri godine, on se konačno predao i pao u krevet. Poslednje dane koje je bio svestan, uspeo je da nagovori Simanu da dovede seoskog pisara, i to malo imovine što je imao prepisao je na njih dve.

Verovatno će moja priča da vam zvuči kao mnoge druge, ali je ona moja i dozvoljava da je pričam.

Nikada nije voleo mačke, ta prepredena i lukava bića čije oči svetle u mraku, koje te posmatraju kao da žele da te hipnotišu. Smatrao ih je opasnijim, čak i od grupe besnih kerova. Svoju ljubav je čuvao za takmičenja i pobede u bilo kojoj oblasti, u školi, sportu, na studijama arhitekture, u životu; da ima što bolju kuću, posao, da bude uspešniji od većine. Čak je i svoju ženu smatrao za trofej.

U jednom intervju za poznati ženski časopis, izjavio je: 

Umiruće sunce bacilo je posljednji pogled na svoj odraz u kapima kiše koje su zaostale na lišću i travi nakon današnje provale oblaka. Nebo se zarumenilo i sunce je zašlo za planinske vrhove. Temperatura je istog trena počela da se spušta. Vedra noć, naročito u planini najavljuje mraz.

Kiša pada danima...spiker sa radija čita statističke podatke, „stručnjaci“ objašnjavaju...kiša pada, danima, nervozan sam...preslikani dani, ponovljene radnje, rutina kaveza, paranoja, ludilo...razbio bih TV aparat koji mi ispušta histerične glasove, reprodukuje mi slike predvorja pakla, ubija me lagano, korak po korak, deo po deo.