Kultura i umetnost

Put je trajao četiri sata, ali mi je trebalo cijelih trideset godina da se vratim. Nevelik put, ali nikad duži povratak.

Dovoljno je prošlo, sasvim dovoljno vremena. Bila je skroz sigurna u ispravnu odluku kojom je izbrisala sećanja. Lako? Ne, nikako nije bilo lako precrtati tri senke u sećanju i ostati sama. On, koji je bio potpuni autsajder, povremeno podvuče se pod kožu manirima veštog gospodina... Samo on, poslednji, najmanje značajan izbor, ali uvek tu.

......

Varka

Koračam ulicom pustom gore - dolje.
I ma gdje stao nogom na mokru cestu
učini mi se: na nekom drugom mjestu
radost ću neku naći - tamo je bolje.

I ređam mjesta: jedno, drugo, pa treće...
Pa opet - nespokojan i pokisao -
zanesen idem kuda me vuče misao:
Neznanom kutu mira i tihe sreće.

Tačno u 06.30 zakukurikao je petao sa mog mobilnog telefona. Jedva sam otvorio oči i dozvao se u stvarnost. Kad pre, majku mu! Imao sam osećaj da uopšte nisam spavao, samo što sam se okrenuo s jednog boka na drugi, već je bilo vreme za ustajanje.

Bacio sam pogled na Marinu, čvrsto je spavala. Uh, šta bih dao za još jednu ovaku noć!

Imam druga,

Iz Malog Mokrog Luga

Drug voli da cuga

Kada je noć duga, pritisne ga tuga

I ostane bez pljuga

Životu se ruga 

Iduć preko pruga

u slušalici fuga

Bahova...

Važio je za čudnog čoveka. Samo ne čudan, kao neki nedokučivi naučnik ili umetnik, već to je "čudan" u njegovom slučaju, bila, ništa drugo, do zamenica za teškog čoveka, večitog zakerala i doživotnog pesimistu. Prosto: bio je namćor.

Tih je dana Ljubljana bila  prepuna bilborda sa ovim sloganom. Aždaja u njoj nikad i ne spava. Sada bi se sa njom složili svi njeni službenici . Ali neće da piše o ali. Već o mnogo puta pomenutim trotinetima. Razni nabildovani momci sa fensi naočarima na nosu, cure u žiponima i helankama, mladi lavovi u biznis look varijanti samo zuje kraj nje po biciklističkoj stazi.

Kada se sve sabere i oduzme, danas je bio dobar dan. Uskoro će se završiti, jer je do ponoći ostalo još oko pet minuta. Bez obzira na to, treba biti pošten pa reći, da dugo, vrlo dugo, nisam imao bolji dan.

Probudio sam se kasnije nego obično. I fino sam spavao. Doručkovao sam uobičajeno. Osjećao sam se nervozno, a opet u neku ruku i bezbrižno. Da li je moguće da se čovjek tako osjeća? Izgleda da jeste.

Kroz prozor jedne male kuće posmatram  oca i dete, jer sam  odgovorna za rezultat mog rada. Učinila sam sve što je bilo neophodno. Nisu oni te pomoći svesni, naravno i ne mogu biti, nego, onako, ja vama pričam.

*Kako ja to radim ili mi to radimo?

Viktоr Dismаs, оslоbоđеn оd sеbе, skinuvši оkоvе putоvао је. Bеzbrојnа lutаnjа skuplјао је u pоcеpаnој bеlеžnici. Prvi nеsigurni zаpis, nеčitаk i krаtаk, sаstојао sе оd sаmо tri rеči- Slоbоdа i Nеbо.

Pоžutеlа strаnicа, sigurnо је bilа stаrа, pаmti i kаrаvаnе u pеščаnim оluјаmа, pеsmu dеcе i urlikе rulје. Prеkо prvе strаnicе nаtаlоžеnа је prаšinа istоriје, svаkо zrnо, kао svеdоčаnstvо, bеskrајnоg putа. Sеćао sе Dismаs, pаmtiо је kаdа је kао оgrubеli rаzbојnik, ispucаlоg licа, u јеdnоm dаnu bеskоnаčnоsti iskupiо sеbе...