Kultura i umetnost

MIROSLAV

Prvi zadatak za Miroslava je bio da zajedno sa njegovom vezom, Smiljanom proprati i otkrije puteve kojima, već otkrivena grupa krijumčara, prima i prenosi oružje koje stiže u luku Bar. Glumili su zaljubljeni par koji se kretao u okolini luke, posmatrao i tražio načina kako bi sve saznali. Smiljana je takođe bila relativno nova u tom poslu, ali je ipak imala jedan sličan zadatak iza sebe.

Prošla je još jednom svojom ulicom, pred kraj te godine 2002. godine, znajući da će  na uglu skrenuti ka njegovoj vijugavoj ulici. Pokušavala je da raskloni kosu sa lica, koja je rasuta po leđima, nemirno upletena od te košave, pa najzad odustade, nataknuvši kapu preko obrva. Modre prste, grčila je u džepovima, otvrdle kože, a usne suve i ispucale su se stegle od hladnoće. Neprimetno je prešla u njegovu ulicu, i zaustavila se pred njegovom zgradom, gledajući u njegov osvetljeni prozor lampicama sa jelke. Znala je da nije sam. Znala je i ko je sa njim.

Promenu vremena i naglo zahlađenje, tog prvog decembara, kao da su donele nove komšije. Kraj Zore, duže vreme prazna kuća udomila je stariji bračni par. Zorina ćerka Taša, koja je imala ne više od osam godina, znatiželjno je posmatrala unošenje lepog nameštaja u taj predivan dvorac. Tako je ona zamišljala objekat u komšiluku. Pošto nikad nije videla da tu neko ulazi ili izlazi, zamišljala je da tu živi zarobljena princeza po koju će jednog dana doći njen princ, izbaviti je i onda će živeti srećno do kraja života.

Još jedno praskozorje me zatiče na ulici. Davno sam obećao sebi da ću da usporim. Ali, život dodaje gas, vozi neku svoju trku.

Parkiram pred ulazom, pa zapalim cigaretu. Oslonjen na auto, gledam pustu ulicu i mračne, iste prozore zgrade u kojoj živim. Odnekud se stidljivo oglašava slavuj. Povučem dva, tri duga dima, bacim cigaretu i pođem kući.

Najviše je volela da slobodne trenutke provodi u društvu svoje bake, koja je bila njen idol i glavna heroina u svim pričama, kojima bi ga, do kasnih večernjih sati, zabavljala. Imala je ogromnu inspiraciju i nadahnuće kada bi se prisetila svoje prošlosti. To je bilo doba u kojem je stasavala i formirala se u zrelu ličnost. Naročito ju je oduševljavala pomisao na trenutke iz njene rane mladosti, kada je bila bez briga i obaveza koje su joj postale verni pratioci u daljem životu.

Starac je štapom po mokrom pesku iscrtao krug. Osećao je da je blizu rešenja svog životnog istraživanja. Da li će dočekati taj dan, pitao se često i  tiho bi se molio,velikom Zevsu, da ne umre u neznanju tako važnog odgovora? Zagledan ka horizontu gde su se nazirale barke vrednih ribara, gladio je svoju dugačku bradu razmišljajući o smislu i besmislu života dok bi talasi kao najveštiji lopovi krali njegove tragove u pesku. Misao o čoveku i njegovom postojanju postala je prava opsesija.

Skrivenih, jedva čujnih koraka, klizio je niz ulicu. Bilo je vreme, kada se trzaji noći slivaju u svetlost zore, nije ličio na kradljivca, na sumnjivca, po povijenom hodu savijenog, visokog tela, ličio je na begunca. Osvrćući se na svaki šum, poput zeca načuljenih ušiju, koje su osluškivale i najmanje treptaje, spremnih na beg u nepoznato, drhtavih nogu išunjao se iz  zgrade, ne želeći da bilo ko i nasluti njegovo bekstvo.

Sanjam, i znam da je san, ali mi to ne smeta nimalo, sanjam kako se kao desetogodišnji dečak verem po samom vrhu dedine trešnje, pokušavajući da uberem prve, tek uzrele slatke plodove, dok me jato čvoraka glasno začikava sa obližnjeg duda, čekajući da odustanem, pa da nastave sa gozbom. Sanjam, i znam da mljackam u snu, ali me nije briga, nema nikog da me vidi i čuje, ni da me zbog toga zafrkava kad se probudim, uživajući u prvim đurđevskim trešnjama, koje niko nema.

Pošto su imali toliko toga jedni drugima da pričaju i sutrašnji dan su proveli u razgovorima, i u toku dana su otišli do tvrđave, keja i još na nekoliko mesta kojih se Saša najviše poželeo. Pred kraj dana, završili su na ribarskom ostrvu, gde su ih Saša i Vanesa odveli na večeru.

Nedelja je. Sneg sipi. A u ovom gradu nema nikog osim nje, tako joj se samo čini. Ljudi prolaze mimo nje, ne poznaje nikog. Toliko joj je teško, pušta noge da je nose same, samo da hoda, koliko može. Mrzi zimu, ljudi su po kućama, neko izroni iz magle i mraka, protrčavajući kroz vetar i sneg. Doduše, lepo je kad je sunčan dan, a ne kao danas.