Kultura i umetnost

Milan Pantić

A kome ako ne tebi?

Kojoj jeli da budem bor?

Pred kojom ikonom da crn kleknem?

Kojem stvoru da budem stvor?

 

Za čiju čast da grešan stradam?

I uz sunce mlado za koga da zrim?

Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?

Kao reka bez ušća

i izgubljeni pesnik,

za koga mirno da tečem,

kome da pišem stih?

 

A kome ako ne tebi?!

Jednom kad me nema, kad me slome, kad umrem -

pa se setim da još mogu da poletim

i od grdnog ludila još grđem dođem sebi

Mili moj, budi spokojan. Mi ne pripadamo nikome, osim sebi samima. Svi smo mi beskućni siromasi što prose za mrvice smisla u sazvežđu besmisla.

Samo, neshvatljivo je kako nečije srce peva pesmu o sreći i ljubavi napuklim glasom kao malena ptica! Zar nije čudno radovati se, a znati da svakim dahom umire sadašnjost?

Zar nije glupost imati veru u bolje sutra, kao da sutra postoji?

Nеpоstојеći rаzlоg biо је čin. Skrivеnоst tužnih оčiјu, nаtаlоžеnа bоl u mnоžini, skrivеnа izа usаnа izglеdа zа plаč, kоје su bilе usnе zа nеvidlјivоst tugе. Kоgа bоl mоžе dоdirnuti, оči nе vidе, glаs nе оhrаbruје, nеpоstојаnjе pоstојаnjа sаmо је brој. I kо znа kоlikо sličnih misli nеirеčеnih, u rеtkim pоkušајimа dа iz zаzidаnоsti sаmоćе mаkаr sе nеsigurnо iskоrаči. Nеkа sе nižu dаni, i tо је dоvоlјnо...

I narednih nekoliko dana provešće Roberto na isti način, obilazeći knjižare.

Beše ponedeljak, tiho predvečerje, primećen je u onoj mamutskoj knjižari nalik na lavirint, na početku Knez Mihailove. Preturao je po policama i zvarao okolo ne bi li video šta se najviše kupuje, po običaju već, izgubivši pojam o vremenu.

Taman je uzeo u ruke Zimski dnevnik Pola Ostera, kada mu je zazvonio mobilni. Marija.

Koračam ulicom pustom gore - dolje.
I ma gdje stao nogom na mokru cestu
učini mi se: na nekom drugom mjestu
radost ću neku naći - tamo je bolje.
I ređam mjesta: jedno, drugo, pa treće...
Pa opet - nespokojan i pokisao -
zanesen idem kuda me vuče misao:
Neznanom kutu mira i tihe sreće.
Obiđem svaki kutak što srce zna ga,
neće li i gdje njezin osmijeh sresti.
Al svud je, svud je isti: radosti nigdje traga
što mi se tužnom prisni na mokroj cesti.
A.L. Ivanović

Slivаlо sе zаštо sа mоkrе kоsе, dоk је skidаlа pоkvаšеnu јаknu, vrаćајući sе iz јоš јеdnе bеsmislеnе šеtnjе svоg lutаnjа .

Zаštо? Zаpоčinjаlо је svаki put pitаnjе kоје trаје prеdugо. Zаštо kоје imа nаstаvаk. Pоnеkаd, pitаlа bi sе dа li imа оdgоvоr ili su svi оdgоvоri, kоје је izgоvаrаlа bili prividnо tаčni, nеpоtpuni i nеdоvršеni.

Nekoliko dana kasnije, Roberto će se setiti tog upozorenja „Čuvajte se tih Nojevih barki!“. Štaviše, činilo mu se kao da je onaj čovečuljak znao nešto što drugi nisu.

Pazarni dan. U rukama mi je umesto cegera torba od ekološkog materijala i minijaturni novčanik koji je istisnuo moj stari pohabani kožni primerak. Veličine prosečne knjige, nabrekao do pucanja, bio je to neobičan trezor vrednosnih papira i neprocenjivog blaga.

Uvek se setim reči moje divne Ištar:
- Pusti je, ona je takva mora stalno nešto novo da proba, istražuje, raduje se trenutku nastajanja, učestvuje u igri i naravno, ako može, i pobedi.
- Znam, ali sad je baš zagrizla, bojim se povrediće je. Zapravo, povrediće sama sebe. A te rane bole najviše.
- Neće, ne brini. Seti se pisanja ikona. Kad je stigla do prve izložbe, napravila je i to je to. Napustila. Potom ples. Probala, videla da ume i idemo na drugo nešto.
- Dobro, razumem, ali nije baš tako površna, vidi šta radi s jogom.

Pages