Kultura i umetnost

Dva dana sam pokušavala da pozovem jedan jedini broj koji je postojao u Verinom telefonu. Bio je stalno nedostupan. Ostavila sam nekoliko poruka na govornoj pošti, objašnjavajući ko sam i zašto je telefon kod mene.Napisala sam adresu i svoj broj telefona, uz molbu da mi se javi kad pročita poruku, ali odgovora nije bilo. Trećeg sam dana, u rano prepodne, povela decu, Luku i Anu, u park nedaleko od kuće, i dok su veselo skakali po trambulini, prišla mi je visoka crnokosa žena i pitala na srpskom, da li imam upaljač.

Vredno je radio Radovan taj dan, rešen da poseče sav korov koji je zarastao oko kuće. Dugo godina nije niko kročio u njenu unutrašnjost, pa je bilo dosta visoke trave i divljeg bršljana svuda .Video je i par stabala kiselog drveta, koje će morati da povadi ovih dana,  da iščupa sa korenom, što će mu zadati malo više posla, ali moraće, kako bi očistio prilaz oko vodenice.

Nadala se da će pusta prolećna kiša sprati talase razočarenja, čežnje i patnje koje je skupljala u vrpci šešira pod vratom, nadala se, ali od nade je ostao samo miris divlje trešnje i zove, koji je vetar donosio do njenih nozdrva željnih života. Ona, Lilijana, beše ostavljena po deveti put od kako je prvi put osetila treperenje u stomaku, onu iskricu radosti što prati sve zaljubljene, koja je kod nje tako brzo nestajala ko da nikad nije ni bila.

Dugo je tražio svoje lice. Izgubio ga je davno napravivši pakt sa gorim od sebe. Sad je sjedio na panju, godovi su mu brojali godine, a čvorovi glumili koljena. Ništa se nije moglo prozreti kroz mrenu misli koja je pala na njegovu prošlost, iz špila bačenog u vatru neće proreći svoju budućnost.

Ovo pišem pri nezdravoj pameti, u letu inspiracije i pri prejakim osećanjima, dakle, iskreno! Molim one koji budu ostali iza mene da shvate, kao što sam i ja shvatila jednog dana, da smo svi smrtni kako god živeli i da se ništa u grob ne može poneti. Iako to znate, nije višak ponoviti to jer, ipak, kad neko umre nekako nama preživelima u datom momentu izgleda kao”eto, bilo mu suđeno tako”prekrstimo se i vratimo se u životnu kolotečinu, nesvesni činjenice da je svaki sledeći momenat mogućnost nestajanja sa ove naše zemaljske scene.

Svakog dana, u tačno vreme, bez reda, dešavalo se sve-ništa. U jutarnjim satima koji se otvarali dan,u podne i sa početka večeri. Sve-ništa je snažno otvaralo dan, sa nadom, kao i svakoga jutra, ples svetlosti u milionima tačaka, plesao je niz zidove, u podne, istrošenog jutra, bez tački koje su se raspršile. Svake večeri, nevidljive tačke, skrivene iza poveza, bežale su u rupice zidova... I tako iz dana u dan, sedmice u sedmicu, sa ponekim bljeskom munje, koja se zvala nada, svetlost i tačke u plesu.

Visoki mladić, stasite građe, išao je kroz šumu negde u šumadijskom kraju. Na ramenu je nosio platnenu vreću sa svim stvarima koje je posedovao. U njoj se nalazilo par komada odeće, nešto hrane koje je usput nabavio u okolnim selima, i par komada alata koje je koristio za usputne poslove koje je obavljao kako bi se prehranio dok ne dođe do svog cilja.

Kada sam bio mali voleo sam da se igram kao i sva deca. Da sledim svoju maštu. Po čitav dan sam provodio napolju jureći se na poljani ispred zgrade. Pod krov doma sam dolazio kad padne mrak da večeram i budem nemi svedok ubitačno-dosadnom nadmudrivanju svojih roditelja. Svaka naredna nedelja otvarala je novu mogućnost, a svaka mogućnost me je ispunjavala do vrha. Dani su imali svoj ukus i miris, neuhvatljiv kao vetar na morskoj obali koji se poigrava suknjama mladih devojaka. Bili su puni kolora i nekog neshvatljivog smisla.

Optužite me što sam izdala sebe, jer sam mu dala komad svog mesa da mu nahranim glad za mnom. I što više nikada sit neće biti.

Optužite me i za glad u svetu!

Okrivite me, jer nisam bila junak već ratnik u sukobu sa svojom željom i predala rat.

Recite da sam bila kukavica koja mu je obletala oko gnezda da bi podmetnula jaje sumnje, kako bi ga srušila i sagradila mu kulu od papira.

Optužite me za zločin protiv časti!

Budila se iz tame obremenjena stiskom  košmarnih snova, što su joj obavijali oči čvrstinom paukove mreže. Jedva bi ustala terajući san od sebe i onako bunovna i zatvorenih očiju, napipavajući zidove stigla do umivaonika i umivala se dugo dok hladna voda ne bi oterala san. Zatim bi otišla u hladnu i praznu kuhinju, svu u mermernim pločicama i kuvala kafu. Tek je svitalo, videli su se obrisi neba iznad grada.