Kultura i umetnost

Probudila me je neka neobična buka. Dva velika bagera i nekoliko kamiona, čitavo tuce grlatih radnika u žutim  kombinezonima i neka visoka crvenokosa žena, ispunili su za tili čas moje prostrano dvorište galamom i brundanjem motora.Gledala sam ih u čudu, niko mi od njih nije bio poznat.Reski zvuk testere zaparao je jutarnji mir moje tihe i ušuškane ulice, i na moje zaprepašćenje i užas , prvo su pala stabla kestena kod kapije, pa ukrasno šiblje i jorgovani duž istočne ograde, onda su oborili orah na kraju dvorišta i tri kajsije kod bunara.

Vraćajući se iz sela gde je bio kod gazde, sklapajući posao, Petar je, vozeći svoja kola, primetio jednu stariju ženu koja je išla peške. Zaustavio je auto, spustio prozor i pozvao je:

-Dobar dan, majko! Idete li daleko?

-Tu, sine...par kilometara dalje mi je selo.- odgovori ona.

-Hoćete da vas povezem? I ja idem tu do Milića sela

-E,pa to je susedno selo do mojeg. Ako ti nije teško, može. - reče žena i uđe u kola

Ne gledam isto, a ni u isto. Prethodni je buljio u pod, a ovaj vidi samo nebo.

"Svi su oni nekada imali tužnu priču... ", samo joj kliznu niz kičmu i ne okrznu srce.

Setno je posmatrala kišne kapi koje su se cedile niz okno prozora. Najzad je bila spokojna. Odlučila je. Otići će daleko, pobećiće dok još može. Pobećiće negde gde je on nikada neće pronaći. Ostaviće sve za sobom bez grže svesti i ostaviće horor od života koji je vodila decenijama.

Stigao sam na stanicu, a ta žena je sela pored mene i pitala da li tu staje devetka. A onda je pitala kako najlakše da stigne do Liona, čitam li Hesea, Basaru i imam li ambicije...

Služio sam dugo mračnom gospodaru, toliko dugo da su mi očiizgubile sjaj, toliko dugo da su mi zubi napustili usne šupljine. Toliko dugo da sam mračni gospodar postao i sam.

Ničeg neobičnog nije bilo tog dana kada se vraćao sa posla. Deca u komšiluku su se, kao i obično, igrala žmurke. Komšija je kosio travnjak, a njegova žena se ljubazno osmehnula. Ušetao je tiho u kuću, ostavio mantil i šešir na uobičajenom mestu. Došao je do kuhinje i napravio svoje omiljeno jelo. Velika kazaljka je otkucala nešto malo posle podne kada se, opravši sve do poslednjeg tanjira, popeo na sprat. Otišao je pravo u svoju sobu. Sve je bilo uredno složeno i na svom mestu.

Memljivi miris starih, prašnjavih stvari se uvlačio u nozdrve novopridošlog člana. Osećao je kako se lepi po njemu kao kakav smrdljivi sir. Te „stvari“ nije ni video, ali je znao da postoje i za divno čudo sve je to prihvatao bez straha i posebnog uzbuđenja. Što se mora, mora se. Nekako je bio svestan budućih koraka duše u sivom, prelaznom stanju između života i smrti. Malo je bio iznenađen bezbolnim osećajem, kao da granica nije ni postojala.

Želeo je da bude nevidljiv, a ipak da sretne neko prijatno lice, da sa nekim podeli svoju usamljenost i praznoću.

Prepodnevna raskoš aprilskog dana razlivala se po ulicama. Ušla sam u već punu dvadesetšesticu i s mukom pronašla mesto za stajanje do prozora. Na sledećoj je stanici ušla oveća grupa putnika i već sam požalila što nisam pozvala taksi.S moje leve strane stajala je omanja crnokosa žena. Nosila je neku patnju u krupnim zelenim očima i pomislila sam kako je tuga ostarila njeno lice pre vremena. Od kako sam jesenas upisala studije psihologije sve češće zagledam ljude oko sebe, pokušavajući da ih čitam, po izrazu lica, pogledu, gestikulaciji, smehu i govoru.