Kultura i umetnost

Sedela je okrenuta ka procvetaloj magnoliji. Bilo je jutro i volela je da provede neko vreme u dvorištu, odmah posle doručka. Čulo se ulično zahuhtavanje saobraćaja koje još nije nadjačalo ptičje čavrljanje. Sećala se svog rodnog sela, burnih, ratnih godina i volela je posebno da se priseti  one, jedine, prave ljubavi, ali i to je iz dana u dan sve više bledelo i zbog toga je bila užasno tužna. Šteta što se smrt ne može naručiti!

Saška P. je predsednica suda u gradu G. To i nije nešto važno, jedno ime i jedna funkcija, prolazna kao i mnoge pre... Ipak, nemali šok je bio za ljude koji su poznavali prilike - da jedna malena prigradska devojka postane to...

Znala sam da nešto nije u redu. Nije me bolelo ništa, ali sam imala onaj nepogrešiv osećaj da se nešto dešava. Neki nemir se naselio u mene, bezimen, uporan i težak. Počnem da radim nešto, pa izgubim volju, počnem nešto drugo i opet, batalim. Nekoliko proteklih dana imala sam stalnu potrebu da hodam, da idem negde, da srećem ljude i zagledam nepoznata lica, tražeći odraz svog nemira u njihovim očima. Onda sam tri dana uzastopce pravila kolače. Prvo bajadere, duplu meru, ondačokoladne mafine za pola ulice, a danas princes krofne.

Šetajući gradom, deda Đura je iza leđa začuo povik:

-Đuro!

Okrenuo se i video kako iza njega stoji čovek čije su mu crte lica bile poznate. Pokušavao je da se seti odakle ga zna I uspeo je.

-Saša!Ti si?

-Jesam, druže moj stari. Čoveče, pa nismo se videli…uh, pa od srednje škole.

-Hajde da sednemo negde, da popijemo kafu, piće, ako imaš vremena!?

Danas sam sakupljač strasti, a prosim mesec da ga na celo stavim…

Kad začuh zveket sekira natopljenih krvlju...

Izneću svoje žute satove na aukciju i sve sablje iz šifonjera...

Rasprodaću!

Ostaće samo mesec nevenčan i srna nerotkinja.

Kako je covek postao drvo? –pitaju,

pitanja škripe iza zatamnjenih vrata

Nikada te nisam tražila, jer nisam ni znala da postojiš, samo sam umirala bez tebe.

Viktor se vrpoljio na krevetu, ležeći pregledao je hrpu odštampanih papira, ali nikako nije pronalazio zadovoljstvo. Iza njega nalazila se obimna knjiga ili spisi, nešto što je naporno stvarao, ali gorčinu je činio detalj da na samom kraju nema snage, volje, znanja, ili ko zna čega, da završi to važno delo, da pored duševnog zadovoljstva oseti i plod... bližili su se dani do kraja roka kada je trebalo otići do nauljenog zalizanog pajaca i staviti pred njega na sto knjigu i reći: Kraj".

Probudila me je neka neobična buka. Dva velika bagera i nekoliko kamiona, čitavo tuce grlatih radnika u žutim  kombinezonima i neka visoka crvenokosa žena, ispunili su za tili čas moje prostrano dvorište galamom i brundanjem motora.Gledala sam ih u čudu, niko mi od njih nije bio poznat.Reski zvuk testere zaparao je jutarnji mir moje tihe i ušuškane ulice, i na moje zaprepašćenje i užas , prvo su pala stabla kestena kod kapije, pa ukrasno šiblje i jorgovani duž istočne ograde, onda su oborili orah na kraju dvorišta i tri kajsije kod bunara.

Vraćajući se iz sela gde je bio kod gazde, sklapajući posao, Petar je, vozeći svoja kola, primetio jednu stariju ženu koja je išla peške. Zaustavio je auto, spustio prozor i pozvao je:

-Dobar dan, majko! Idete li daleko?

-Tu, sine...par kilometara dalje mi je selo.- odgovori ona.

-Hoćete da vas povezem? I ja idem tu do Milića sela

-E,pa to je susedno selo do mojeg. Ako ti nije teško, može. - reče žena i uđe u kola

Ne gledam isto, a ni u isto. Prethodni je buljio u pod, a ovaj vidi samo nebo.

Pages