Kultura i umetnost

Sahranila sam živu reč. Neka se uguši u meni da bih ja živela.

Čak su i najtanje grane mirno posmatrale noć uprte u mesečevu loptu, ušuškanu između dva vazdušasta oblaka.

Gledala ga sa molbom u očima boje noći. Onda je ugasio cigaretu, uspravio se I seo...

Poslednje čega se sećam su njene nasmejane oči u kući, a onda posle toga prigušeni jauci u staračkom domu.

Zašto sam tako nesavršena, ranjiva? Zašto toliko patim?

Pokušavao sam da kontrolišem sebe, pokušavao sam da obuzdam probuđenog dečaka u telu...

Prepoznao sam svoje lice u njenim zenicama i poželeo da se tu nastanim. Dozvolio sam da me zavede. Ponovo. Po ko zna koji put. Potraga za izgubljenim vremenom je jalova rabota, ali lepa dok traje.

-Oprostite, jako sam iznenađen. Kako ste saznali i našli me.

Nedeljnim popodnevima bake i deke dovodili su unučiće da se zaslade njome.

Sedimo, moje retko sećanje na momente ponosa,
I ja.