Kultura i umetnost

Tad sam prvi put osetila kako srce može doslovno da raste.

Nije čuo buku, nije video svetlost vatrometa, čvrsto je zaspao, umoran, samo je zatvorio oči, zaplovio u san, dovoljno.

Nisam imao cilj pred sobom. Samo sam znao da moram da hodam, da se krećem, da budem okružen ljudima.

Pojavila se suza u oku deda Đuri i nastavio je dalje, ne mogavši više da gleda.

Budila se zemlja. Budila se i ona sa njom.

Pisano na šesnaestu godišnjicu smrti Margite Stefanović Magi, 18.septembra 2018.godine u strašnom Čačku.

Jutro rađanja, koje se pamti u času sna.

Na početku svega je mit, isto je i na kraju.

Ta ljubav je nemoguće učinila mogućim.

Jedan stanovnik je svaki dan prelazio granicu na svom starom biciklu...