Kultura i umetnost

Osamdesetih godina prošlog veka, kada još nisu postojale razne društvene mreže, postojala je jedna radio emisija na radio 202 koja je spajala ljude. Zvala se”Ozon” i puštala se nedeljom od 20h. Voditelji su bili Vlada Jevtović, sada pokojni i Darko Kocijan, sjajni ljudi koje sam imao čast da upoznam.

150

Dragana Simić

Zajedno spavali i zajedno se budili. S jeseni bi mahali odlazećim pticama i čvrsto obećavali da će im čuvati domove dok se ne vrate, a s proleća nestrpljivo čekali prijatelje da pojave na horizontu. Pa ipak...

„Da li tako miriše neuspeh? Razočaranje? Gubitak?“ pitala se, a tako se i osećala. Bila je svesna da drhti i gubi kontrolu nad svojim telom, ali ne i pokreta koji je napravila dok je sa druge strane dolazio Željkov pospan glas: „Halo, Ivona, šta se dešava?“

Gost potrala Aleksandra Lazarević

Odbio si da se rodiš u godini nesreće, u znaku očaja. Da budeš telo za dušu nekog mučenika koji je ostao zatrpan u jednoj od mnogobrojnih ruševina. Da budeš most između nemila i nedraga.

Gost portala Aleksandra Lazarević

Jutro je dočekalo potpuno spremnu. Još sinoć je spremila šta će obući, boju očiju koja će joj se složiti uz košulju i precizno odmerila debljinu kože koju će poneti sa sobom. Raspoloženje joj je bilo na vrhuncu i to joj je bio znak da će se ovaj dan završiti sa uspešno ostvarenim ciljevima. Toliko pažnje je pridavala organizaciji i gotovo hiruški odmerenim minutima za svaku aktivnost posebno, da je bilo nemoguće da se scenario ne odigra baš tako kako je zamišljen.

"E privilegije sam imao, imam ih i sad i to tri. Zovu se Srđan, Dušan i Lazar, jer sine moj, najveća životna privilegija je kad stvoriš biće koje će biti produžetak tvog života."

Pages