Kultura i umetnost

Osećala se posebno, važno, uzvišeno. Sretala je likove koji su bili i ljud i iživotinje i pomešani i jedni i drugi. Sretala je drveće koje govori I cvećekoje se smeje. Pričala je sa suncem i sa vetrom.

Vremenom je naučio i da prepozna ljude koji su prošli kroz portal. Malo ih je sreo od kad je prešao, izgledalo je kao kad sretneš nekoga koga dugo nisi vidio, pa tek po očima i po osmjehu možeš biti siguran da je ista osoba u pitanju.

Upijam svaku njenu reč i hranim se njome! Kao da mi život zavisi od toga! Tražim još i još...

Nisam ti dala da odrasteš, nisam ti dala da postaneš bilo šta drugo, nego baš to, da ostaneš dete... I to što plačeš, a imaš osmeh na licu i za to sam ja odgovorna!

Dva preplašena oka iz najtamnijeg ugla sobe u polumraku gledala su stravičnu smrt majke i nerođenog brata ili sestre. Ne mogu ni da zamislim kako je to doživela i preživela. Posle je prošla zbeg i prešla Drinu sa ostalom preživelom rodbinom.

Drugi put kako ga je njegov nedostatak srca stajao plaćanja fine mesečne rate i to na dve godine. U staroj kući dva neraspakovana jastuka bili su svedoci jezive, višednevne tišine.

Velijki sjajni mesečev tanjir polako se pomaljao iza stena nad selom. I onda ga je čuo. U početku tiho, skoro jedvačujno zavijanje, kao eho, pa odmah zatim dug, jasan i prodoran urlik, praiskonski vučji zov.

Pa kako ja? Odakle u meni tolika energija da iz sebe izbacim sunce, a da se i sama ne ugasim? Da se podelim, a da ostanem cela?

S vremena na vreme ipak, našla bi se neka bezosećajna žena koja bi verovatno pod silinom bola savijenog tela, trgla svoju kutiju i za tren oka, ispravljena, pretrčala polje, dok se ne bi izgubio i poslednji leteći pramen kose na horizontu. Niko nije znao gde su te žene odlazile.

Umorno i nervozno isključi televizor. Nije mogla više da sluša to medijsko, produhovljeno licemerje. Ha, nositi sebe! Pazi, molim te, kako to zvuči iz usta sveže pojebane voditeljke sa precenjenom platom!