Kultura i umetnost

Zapitkuju me za porijeklo i značenje pera zataknutih za retrovizor, objašnjavam da ih često nalazim, sporazumjevamo oko naziva ptica, putnik sa neobičnom frizurom sa zadnjeg sjedišta podiže svoj dred u koje je upleteno pero slično sokolovom, a onda mi pokazuje na ruci tetovažu perja i skoro uglas izgovaramo „ Feather people“ ( Ljudi perija ).

Neću više da se odazivam na svoje ime. Neću više da izgovorim ni jednu reč. Promeniću i ime, tako me neće moći niko prizvati natrag.

U pojedinim momentima tupog zurenja u jednu neodređenu, besmislenu tačku, potkradao bi se iskeženi osmeh zveri, koja je tek u naznakama ličila na nešto što bi se nazvalo ljudskim obličjem.

Povedi je, zaslužila je.

Gledajući ih polagano, setio sam se kada su slike nastajale…od rodjenja, prvih koraka, polaska u školu…celo njeno odrastanje. Zastao sam na jednoj slici gde je uslikana za stolom, ispred nje sveska i knjiga, a ona premorena, skoro zaspala.

Skočila je sa kreveta uverena da je u pitanju zemljotres dok je on tek podigao pogled na takvu njenu reakciju i, ne rekavši ništa, ponovo vratio pogled na monitor.

Slobodan. Pomiren. Miran. Bez težine tela i života. Lebdi ili leti? Plovi ili ponire?Pad, kraj, počinju ga iznova. Slomljene kosti bar nisu slomljena krila. Feniks dobija šansu tek kada izgori.

Od tada nisam čovek nego klovn. Glumim da bih živela. Zabavljam da bih nesmetano pljačkala vaše srce i krala vam otrov iz duše.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре.

Mesec je bio njeno sunce, crna je bila njena boja, noć i grad bili su njen život.