Kultura i umetnost

„Matori, skloni se, šta bleneš tu, ne mogu da se parkiram od tebe!“

Ko je uopšte taj šetač i odakle mu moć da šapuće i hipnotiše, da vodi za sobom čitavu tu bulumentu ludaka i mudraca, nevinih i grešnih, voljenih i nevoljenih, rodjenih i nerodjenih, naših i tudjih, slabih i jakih, zardjalih ili srebrnih?

Desilo se to jednog jutra na beogradskoj pijaci. Bila je subota i pijaca je bila prepuna.

Ovu priču sam pročitala pre možda dve i po decenije. Počela je da mu bude sumljiva. Odlazila je sve češće izmišljajući imena nekih novih, njemu nepoznatih prijateljica, a ni jednu staru nije pominjala. Na to ne bi možda ni obratio pažnju, da nije tako svakog dana po jednom obavezno, a u poslednje vreme i po dva puta odlazila u kupovinu iz koje se vraćala praznih ruku. A kupovala je, a to nije donosila kući.

Kada je njena savršena noga poslednji put zgazila na njegovo srce, čuo se samo zvuk škripanja praha pod zubima.

Kad prvi put te godine zagrme, počeše se pronositi glasine da se nešto sprema. Oseti da beleg ne miruje te shvati da je došlo vreme da uradi kako je kazano.

Gledam u nebo. Mesec je tako visoko, nedostižno, zauzet oko nekih nebeskih zbivanja, oko rasporeda sedenja zvezda pred važan skup koji se tamo odvija...

"Imam čarobni štapić, u stvari, dve čarobne reči."

Poželeo je da ga nema, da tog trenutka i on ode sa ovog surovog sveta. Za njega je sve stalo, još se samo njegovo umorno srce bezvoljno otimalo smrti.

Ona mu pruži ruku i nežno reče:"Gospodine Dimitrije, drago mi je! Ja sam Nada!”