Kultura i umetnost

Priča za priču.

Sve su mogle videti šta se dešava na tim ležećim gubilištima začetih života. Krvavi čaršafi, limene posude, uspavana mlada tela.

Dva sveta na uskom prostoru. Vladala je tišina, ravnodušnost... Razgovor između njih se svodio na dogovor oko toga šta treba kupiti, skuvati, očistiti, oprati... Nigde nisu išli zajedno.

Ovde se ceo život može opisati na nekoliko stranica. Jednostavan je, a ispunjen.

Ušla je u moju antikvarnicu, ili špajz, kako sam voleo da kažem, lakim, skoro lebdećim korakom, osvrnula se okolo i pružila mi ruku, predstavljajući se.

Večeri su joj se stapale sa srcem. Onako premorena od truda da preživi dan, sa sutonom skidala bi osmeh i bacala ga u sledeću noćnu moru.

Ne znam šta se desilo. Ljudi su se zatvorili u svoje kuće, dvorišta, misli, zatvorili i vrata i prozore, tek kad se baš mora provuku se, čini se, kroz ključaonicu, samo da se ne otvore.

Kako je svjetlo postajalo jače, a mračna magla izlazila u noć, tako se i žena zmija vraćala u ležeći položaj uz domaćina.

Otvorila sam vrata detinjstva ne bih li te našla u krošnjama duda, topole, breze ili moje voljene višnje.

Dečak je zamišljano gledao u mačku koja je spavala na prozoru. Njima dvojici nije bilo do čorbe, ručka uopšte, a baška nisu bili zainteresovani da slušaju dedino srkanje i mljackanje.