Kultura i umetnost

Ulica je pusta i tužna. Zaplače ponekad tako sama želeći da oseti bar jedan korak čoveka, decu u trku ili škripu guma. Da joj neko pregazi asfalt.

Puna je rupa i u sebi i u svojim sećanjima. Trudila se da ih sačuva, ali što vreme više prolazi dolazi zaborav. Gde su ljudi, zapita se...

Oči njene prepune tuge, dok ozbiljno sedi i gleda u konobara koji  vešto prolazi između stolova, sa malom zadrškom kraj njenog. Ne pita je ništa, jer se ona samo brzo osmehne i nastavi da gleda nekud, odsutno mešajući kašičicom šlag u kafi, koji se rastapa i pretvara  u nestalnu penu, koja nestaje kao da je nije ni bilo. Potom pije kafu, ispija je do dna, i nastavlja da sedi. Posle izvesnog vremena trgne se i polako ustaje, ostavlja na stolu dvesta dinara, i polako izlazi, dodirujući rukama druge stolove i stolice.

Došla je ni od kuda. Uhvatila me za ruku, malo je povukla ka sebi, ne bih li obratila pažnju na nju i dok me je posmatrala zelenkasto-braon očima, ne znam zašto, rekoh:

"Ne brini i smrt je život!"

"Da, ja to znam! Umrla mi je lutka jedne zimske večeri. Bila sam tužna, plakala sam tražeći utehu u zagrljaju moje prijateljice Trešnje. Ona mi je sve objasnila. Sada i uvek i zauvek znam da je ljubav uteha."

Svake zore budio se u približno tačno vreme. Nikada posle šest sati, samo pre. I svakoga dana jedan isti ritual, upotpunjavao je u praznini koja je čvrste bedeme podigla oko njega i ostalih.On je video da zid raste iz dana u dan, na zid su postavljani okovi, rešetke, bodljikava žica i na kraju to nije bilo omeđeno mesto.

Autobus privatnog autoprevoznika je stajao pored svake bele kuće od kako su prešli granicu na Kelebiji i svaka ga je koščica bolela kad je u sumrak izašao na stanici i uzeo mali kofer. Osvrnuo se oko sebe, srećan što ne vidi nikog poznatog. Nije mu bilo do priče. Kuma je jedina znala kada stiže, ali je očigledno zadržala tu informaciju za sebe i bi mu drago što će moći sam da ode do bolnice i vidi Svetlanu. Poslednje što mu je sin rekao bilo je da je došla svesti posle operacije i da ne može da govori, ali da ga čuje i razume.

Ispred noćnog kluba sedelo je mračno društvo. Kada im je prišao i mahnuo rutavim repom, samo su ga šutnuli i nastavili da ćute. Odmakao se na pristojno odstojanje i seo, isparavao je karakterističnim smradom mokrog krzna, znao je da ga buve jedu, ali nije imao snage da podigne šapu i počeše se. Bara u koju je seo bila je hladna, ni za pomeranje iz nje nije uspeo da izvuče minimum volje i energije. Čekao je.

Lazar je konačno stigao na imanje gde se rodio i živeo sa svojim roditeljima. Svaki korak koji je pravio donosio mu je sve veću tugu. Na sve strane mogao je da vidi samo pustoš. Sve građevine, koje su se tu nalazile, bile su uništene i spaljene. Sve ono čega se sećao je nestalo, njegovi najmiliji, kao i svi dragi ljudi koji su tu živeli.

Seo je na stepenik ispred kuće od koje su ostali samo delovi zidova i zamišljeno gledao u ruševinu.

Svi zidovi okrečeni su u belo. Zna svaku fleku na njima. Po ko zna koji put ih danas broji iz svog kreveta ušuškana maštom i pokrivena lažima.

„Ustani!“, povikala sam na nju, ali se pravi da me ne čuje. Počela sam da joj preturam po misima.

- Šta tražiš? – upitala je nervozno.

- Tvoj osmeh! Želim da ti ga stavim na lice.

Mirno je sedela na stolici, u sobi za saslušanje. Preko puta je sedeo inspektor Mert,  srednjih godina, nabranog čela, prodornih očiju, neko bi rekao veoma privlačnog. Listao je pred njom papire, balističke izveštaje,  pa se onda zagleda u nju, par sekundi. Međutim, ona je gledala negde neodređeno, jedva  držeći oči otvorene, gledala je, pa bi ih zatvorila na tren. Toliko joj se spavalo, nije pomagala ni kafa, ali nije smela zaspati.  Na Aninom licu nije se mogla videti krivica, niti žaljenje, čak mu se učini da se nasmejala.

Marija Ilić

Pages