Kultura i umetnost

Neke Crvenkape baš nemaju sreće. Kao da nije bilo dovoljno pretrpljene traume u epizodi s vukom, bakom i lovcem u mračnoj šumi, kada se vratila kući, dobila je grdnju od majke što joj je ogrtač pocepan i što je izgubila korpu u celom tom metežu.

U jednom selu, u malenoj kućici prepunoj cveća ,živela je devojka po imenu Srna. Kao i sam naziv njenog imena, ona je bila jako nežna i osetljiva osoba. Živela je sama bez ikoga svog. Društvo su joj pravili pas Leo i mačka Kleo. Radila je sve poslove po kući, spremala ručak, čistila, prala i šila. U selu je važila za jednu od najlepših devojaka. Kad god bi pošla do pijace da kupi neophodne namirnice, momci, koji bi bili očarani njenom lepotom, uzdisali su za njom.

Sat otkucava ponoć. Još uvek ne može da veruje da li je istina to što je videla! Da je ona, Silvija, providna, bezlična Silvija, pokušala da se ubije. Možda joj to nije prvi put. Zašto zapošljavaju slabe i depresivne osobe? Zašto? Dokazano je da su takve osobe u potpunosti nerentabilne. Ah, kakav užasan dan. Bolje da je ostala na Akademiji kao predavač.

Bila je drugi razred osnovne škole kada je sa učiteljicom otišla na Palić. Nevena je znala da će se njeni roditelji preseliti dok je ona na Paliću i da, kad se vrati, ide u novu kuću. Bila je još mala i nije shvatala tačno šta to znači.

Bila je nova u kraju. Viđali su je u prolazu skoro svaki dan, ali niko od njih nije znao kako se zove. Zbog njene crvene kose, zvali su je Riđa. Koristila je taksi često, uzimala je uvek prvog u redu. I sam ju je vozio nekoliko puta. Nije bila od onih što vole da pričaju, ali nije ni stalno ćutala. Razmenili bi par reči o vremenu, prokomentarisali neko dešavanje, vodili one kratke, uzdržane razgovore, kojima ljudi ništa ne otkrivaju o sebi. Imala je južnjački naglasak. Uvek je bila obučena izazovno, na granici dobrog ukusa, nekad mu se činilo i prosto.

1979. Beograd, buvljak

Pustоš је vlаdаlа nа prеlаzu izmеđu dvа gоdišnjа dоbа. Buđеnjе prоlеćа nikаdа nе mоžе biti ružnо, uvеk је lеpо, kао rаđаnjе nоvоg živоtа. Аli Viktоr је biо sаm, sudаrао sе sа sоbоm nа pеšаčkоm prеlаzu ili bilо kоm dеlu ulicе, grаdа, trgа. Znао је dа је sаm, аli tо niје primеćivао, јеr nеstаli su svi, bаš svi u оmеđеnоm prоstоru аvеti.

Pоstоје rаznе vrstе ludilа i svаkа је pоsеbnа, јеdinstvеnа. Čаk i učеsnici u оpštim histеriјаmа i ludilimа kоја privlаčе mаsе imајu nеkе vrstе svоg pоdludilа, svоје mоtivе, iščаšеnе idеје, pоrivе, pоtrеbе. Kао štо је svаki čоvеk pоsеbаn nа svој nаčin tаkо i svаkо ludilо imа svоg vlаsnikа, svој mоzаk kојim gоspоdаri. Svаkо оd nаs је pоmаlо lud, аli ludim sе smаtrа sаmо оnај čiје ludilо sе nе pоklаpа sа ludilоm vеćinе. Svаkо imа svојu istinu i svој svеt, аli nisаm bаš sigurаn dа li је dоbrо vеrоvаti svаkој istini.

Danica je od malena volela muziku. Kako se razvijala i odrastala, njeni roditelji su prepoznali da u sebi poseduje talenat. Stalno je svirala na igračkama ili pevušila dok je gledala muzičke emisije. Po završetku osnovne, roditelji su je upisali u muzičku školu. Danica je bila veliki romantik i kao takva je odabrala violinu za svoj instrument.
Prvo sto je naučila bile su note, nakon toga i pravilno sviranje na violini. Brzo je učila, što je njenu profesorku posebno oduševilo. U odeljenju muzičke škole, bilo je devojčica i dečaka.

Sredina aprila meseca 1999. godine, toplo, prolećno veče, ali nekako sablasno tiho, ne čuje se dečja graja sa igrališta, čak i lastavice pod strejom  ćutke sklapaju gnezdo. Ne rade škole, ne rade vrtići. Učimo slova kod kuće. I učimo lekcije iz ljubavi i nežnosti.