Kultura i umetnost

Pojačana zavodljivom bas linijom i sladostrasnim šaputanjem „Ž tem

Njen prvi komšija, ratni veteran, onaj koga su viđali samo uveče kako izlazi ili dolazi jako kasno i stvara nekakvu buku, je jedne noći ispraznio tri šanžera iz ruskog kalašnjikova. Stradalo je pola komšiluka.

Oni su ponizno klimali glavom i srećni su a mi, koji dobijamo sve na kašičicu, postajemo nesvesni sreće koja nas okružuje.

Njena snaga jača tamo gdje je neuništivo najsvetija.

Jer, složio bih se sa tobom i podržao te u mnogo toga, da si racionalniji i da tvoj jedini pogon nije mržnja i sila.

Pusti vreme neka odnese svoje breme. Tiho i polako, stopalima kroz oblake hodi, srce neka te kroz najtajanstvenija mesta vodi.

I kroz tmine i svetla prođi... Ja ću te čekati, samo dođi.

Možda ću biti i sed i beo, ali čuvam ti veo. Možda me prepoznati nećeš zbog bora na čelu, osmeh će mi biti isti, sa rupicom na obrazu levom.

U ruci će mi biti buket sa cvećem koje najviše voliš...

Čekao sam da stvarnost nagovesti svoje postojanje.

Udobno zavaljen u stolicu, pažljivo je posmatrao devojku koja je, nervozno šetajući pored Terazijske česme, sve češće gledala na sat.

Ličnost koja je, možemo reći, simbol ovog muzičkog pravca u našoj zemlji, ali i u regionu.

Osećao je samo glad za mestom gde je nekada bio sit.