Kultura i umetnost

Ana Fafulić

Trideset godina nakon smrti legende režiser Kevin Mekdonald, koji je poznat po filmu Poslednji kralj Škotske, odlučuje da napravi dokumentarac o Bob Marliju, koji bi trebao da približi legendu novim naraštajima i da podseti stare o kome je tu stvarno bilo reči. Uz pomoć Marlijevih bliskih saradnika, njegovih najbližih, uključujući i decu, mi saznajemo o njegovom životu koji nimalo nije bio naivan.

Iz Beograda pokupih zatucanost, zaljubljenost, žutokljunost i vest o njenoj pogibiji, a ostavih gornju levu dvojku i, opet, zaljubljenost.

Misli su mu se raspršile pred poznatim prizorom, samo malo starijim, propalijim, pred oronulom kućom u kojoj je rođen, u kojoj spavao ređe nego u zatvoru.

On je vođa čopora koji se ne bi prehranio ni preživeo bez njega. On je ta glava, koja će svoje devojke da nosi. Na kraj sveta. Nisu one stvorene da bi bile ostavljene, i kome bi pripale kada njega ne bi bilo?

Stvorila te je priroda. Ti si energija i plamen. TI si život i Bog, ali nemoj da razmišljaš. Pusti da te vode.

A pre sedam vekova krenem na dvore gospodara S., praznik i svetkovina, i tamo upoznam A.-a, u istoj boji severa, u istom mirisu jovovog drveta, dolazi baš iz Erlandovog kraja, baš iz njegovog zavičaja (to je bilo tak Puškinovski). Ja nikad nisam upoznala nekog iz Erlandovog kraja, do tamo ima sedam dana skijanja i još pet dana jahanja.

Popila je kafu sa Slavkom u vikendici u Krčedinu, u koju su se povukli dok rane ne zacele, ogrnula Adidas šuškavac i sjurila se stazom pored Šabanove kuće, pravo do Dunava, da završi neka hitna posla.

Azor još uvijek sjedi u izlogu, sluđene mase cirkulišu, kreću se svojim tempom, žure da robuju, a njegove oči i dalje posmatraju haos i bezumlje, i on je već davno uspio da cijeli svijet u jednom pogledu sažme. On ne osuđuje, on stoji kao primjer, on ne prijeti, već upozorava, on je svojevoljno istupio pred oči gomile posmatrača, da stalno bude prisutan, viđen, osuđivan, popljuvan, kritikovan, ali nikako ponižen i uvrijeđen, ne, nije on jedan od onih zlih duhova niti jedan od bijednih ljudi o kojima je Dostojevski pisao.

Oni su krivi za to, svojim elektromagnetnim talasima uspevaju da kontrolišu i ovo malo mozga koje je preostalo. Na kraju ćemo se penjati na solitere u potrazi za bananama. Hvala vam, dođite ponovo...