Kultura i umetnost

Jer, složio bih se sa tobom i podržao te u mnogo toga, da si racionalniji i da tvoj jedini pogon nije mržnja i sila.

Pusti vreme neka odnese svoje breme. Tiho i polako, stopalima kroz oblake hodi, srce neka te kroz najtajanstvenija mesta vodi.

I kroz tmine i svetla prođi... Ja ću te čekati, samo dođi.

Možda ću biti i sed i beo, ali čuvam ti veo. Možda me prepoznati nećeš zbog bora na čelu, osmeh će mi biti isti, sa rupicom na obrazu levom.

U ruci će mi biti buket sa cvećem koje najviše voliš...

Čekao sam da stvarnost nagovesti svoje postojanje.

Udobno zavaljen u stolicu, pažljivo je posmatrao devojku koja je, nervozno šetajući pored Terazijske česme, sve češće gledala na sat.

Ličnost koja je, možemo reći, simbol ovog muzičkog pravca u našoj zemlji, ali i u regionu.

Osećao je samo glad za mestom gde je nekada bio sit.

Nešto kad' vraćam film ne mogu da se opsetim ko je iz ekipe slavio slavu na regularnoj bazi.

Eventualno neko ko je imao u šteku obudovelu baba-strinu Hadži-Pešičevu, rodženu Beogradžanku sa Dorčola, pa se krišom iskradao sa kevom da ne vidi matori, inače visoki čimbenik u Sekretarijatu unutrašnjih poslova ili Komitetu za bezbednost saobraćaja.

Srce je teško naći novo. Mnogo zajebana stvar. Sve rariteti.

Vreme je da se stvari promene. Došao je taj dan.

Preopterećeni svime oko sebe, zaboravili baš na to od čega sve i počinje – samog sebe.