Kultura i umetnost

Gladijanci su živeli u svetu strave i užasa, bez hrane, lekova, ljubavi i svega ostalog. Jedino je smrt bila nešto što je sasvim izvesno i sa čim su mogli da računaju bez iluzije da će im izmaći.

Znaš što mi je kad sve moje priče zamijene groznićave tišine polu-tuge, polu-dosade?

Čudan je pogled sa beogradskog solitera. Sve je mirno i mirišljavo. Vide se samo Dunav i Sava. Kako su lepi! Ko još ima Avalu i Kalemegdan? Ibar je suviše daleko, i prljav. Dolina kesa. Morave su se iskrivile.

„Vidiš li, Zlatokosa, svoje ime u zvezdama?“ pitao ju je jedne od onih večeri kad su pogledima uprtim negde, tražili beskraj i u njega smeštali svoju bezvremenu ljubav, lišenu svih ovozemaljskih slabosti. Umesto odgovora, prstom je pokazala na zvezde i u vazduhu načinila nekoliko pokreta.

Na portalima, a posebno onim novinarskog ili kulturnog sadržaja, ponajviše se pazi da određeni tekst ne ode u objavu nesređen, neuređen, nelektorisan i nerevidiran.

Umiranje je zajebana igra i može iscrpiti i samu smrt, a da njen vlasnik nikada nije ni slutio da je igrač.

Percepcija je čudo. Sve je stvar percepcije.

Suvišnost oca u epohi koja ne prepoznaje ljudskostniti sadrži kodekse časti, u vremenu koje se gnuša altruističkog pristupa životu, postala je neminovna i neizostavna.

I još mnogo stvari koje supredstavljale naličje profesije koju je odabrao, ali ovo je bilo pravo lice naličja: ružno, zbunjujuće, a gledalo ga je pravo u oči i tražilo direktno suočavanje. Ispostavilo se da, ipak,nije sve video...

Godišnji običaji za većinu nas predstavljaju cikličnu obnovu vere da je boljitak moguć, da je mala, skromna sreća, možda, dostižna. Ne uspevajući uvek da artikulišu ovu nadu, jadnu, sakatu, očajnu, ljudi pribegavaju pijanstvu i pucanju.