Kultura i umetnost

Probudio se posle još jednog prespavanog, slobodnog dana, umorniji no što je legao. Poslednja limenka lošeg Karlsberga gledala ga je izazivački sa stola. Kroz tanke zidove iznajmljene sobe u hostelu za nemirne duhove poput njega, čuo se glasan kikot neke pripite žene. Braća Rumuni opet imaju žurku utroje, pomislio je, dok  je vadio iz frižidera načetu konzervu pasulja i pokušavao da nađe telefon u nekom od džepova pantalona.

Nepunih mesec dana kasnije, za Biljanu i Srđana kreće nova golgota.

Dobili su poziv za davanje iskaza kod javnog tužioca, što je predstavljalo početak procesa u kome bi zver dobila zasluženu kaznu. Srđan je bio svestan toga da će morati i da gledaju tog monstruma, koji će biti tu nadohvat, ali nedodirljiv za njih.

Morao je puno da priča sa Biljanom, da je spremi psihički za sve to što ih čeka, za sve što će čuti i ponovo proživljavati pakao.

Videla sam mrtvog čoveka kome se noge vuku po zemlji.

Ogrebanih je kolena zbog klečanja pred pogrešnim bogom. Đavo mu je uzeo dušu. Jedva se kretao, jer mu je kičma savijena, a glava pognuta od stalnog klimanja.

Na sve je pristao što su tražili. Na kraju su mu uzeli i njega, a ništa ostavili. Jeftino se prodao onima koji su ga skupo koštali.

Umesto da ruku digne na njih on im je dizao u znak podrške. Umesto da na njih digne glas on im je glas davao. I zato sada ćuti, jer mrtvi ne mogu da govore.

U petak uveče ga je pozvala telefonom.  Drhtale su joj ruke, dok je nervozno okretala brojeve na starom brojčaniku fiksnog telefona. Jasno je čula svoje srce, koje je neravnomerno udaralo. Možda neće moći ni da ga čuje kad se javi, od dobovanja srca.  Kad začu dubok, promukao muški glas spusti slušalicu, uzdahne i sede. Pokuša da se smiri dubokim disanjem.

“I? Šta kažeš? Nema smisla?”

“Nema…”, reče čovek ravnodušno.

“Kao da je živeti uzaludno?”,razočarano će drugi, sasu čašicu ljute rakije pa nastavi, ”Sad’ ću ti kažem istinu!”, dok mu se lice grčilo i crvenelo od dobre rakije panično je razmišljao šta da odgovori nesrećnom kumu.

Mora da je prošla ponoć, sigurno sat ili dva iza ponoći. Šunjao se kroz hodnik kuće, napipavajući u mraku poznate samo njemu znake, koji su ga vodili ka vratima. Tiho, sa prekinutim disanjem, osluškivao je da li se čuju ne koraci, već šumovi ispred, da slučajno ne bude iznenađen i uhvaćen u zamku. Tek nakon nekoliko minuta iščekivanja, odluči da otvori stara vrata, već načeta od udaraca, vrata koja su bila poslednji branik imaginarne slobode.

Novih snova više nemam. Imam pun kofer ovih polovnih, okrnjenih, poluostvarenih.

Gde god krenem, vučem ih sa sobom, sve nadajući da ću ih ostvariti tamo gde sam pošao ili bar negde usput.

Na graničnim prelazima, kad god mi se neki carinik obrati sa: "Gospodine, imate li šta za prijaviti?", ja ih uredno prijavim.

Tako i ovaj put, na pitanje carinika, odgovorih:

Večera koju su organizovali domaćini, održana je u velikoj sali najboljeg hotela u Frankfurtu. U zakazano vreme, Milan i njegove kolege su stigli i seli na svoja rezervisana mesta. Ubrzo posle njihovog dolaska, u salu je ušla jedna veća grupa, pretežno mladih ljudi, i od nemačkih kolega oni su saznali da je to gostujući tim, sa funkcionerima kluba. I onda iza te grupe, Milan je video kako ulazi, držeći ispod ruke svog supruga…Olivija. Dah mu je zastao, nije znao kako da se ponaša, da li će i ona njega prepoznati?

Divna Ubavčić i nije bila toliko divna, ni toliko lepa, kao što joj je to ime govorilo. Kosa suviše retka, gotovo do prozirnosti temena, u masnim slapovima je padala do visine ramena, pa je za večernje izlaske koristila perike. Takvu kosu joj je ostavila u nasleđe majka, sa kojom jedva da je progovorila više od jednosložne rečenice u poslednje dve godine. Druga stvar, toliko karakteristična za nju, beše ožiljak po sredini levog obraza, koji je ona krila kosom ili maramom. Niko nije smeo da je pita od čega joj je.