Kultura i umetnost

U jednom gradu punom bučnog i brzog načina življenja, živela je junakinja ove priče, Suzana. Kada se rodila čuo se glasan plač, prvi glas novorođenčeta. Njena majka Hana takođe je plakala, ali od sreće. Na svet je donela jedan život koji će morati da odgaja sama. Gledajući u to malo stvorenje u svom naručju, u te slatke male okice, prstiće i osmeh koji svakog osvaja, pomislila je kako je dobila dar od samog Boga. Taj pogled bi otopio i najtvrđe srce.

- Koja si ti kučka od žene!- povikala je, sva crvena u licu, moja najbolja prijateljica Daca, kada sam joj, veče pred doček Nove godine ispričala gde sam videla svog školskog druga, a njenog muža, Vladu, poznatog gradskog hirurga i najboljeg prijatelja mog muža.

"Konačno si stigao.", očima mi pokazuje da se smirim.

"Vi se znate?", odmerava me kao carinik.

"Ne, ne znamo se. Gde ti je ta "mučenica" da je probam?", osmehom odbijam njegovu sumnju.

Odmah pored kuhinje je i dnevni boravak. Svima sam poželeo dobro veče i zatim seo na ugaonu. 

Početkom drugog svetskog rata, teritorija cele tadašnje Kraljevine Jugoslavije je za kratko vreme bila okupirana. Od samog početka, nacisti su sproveli teror. Slovenija, koja je nekad bila sastavni deo velikog austrougarskog carstva je odmah bila pripojena i Nemci su brzo napravili plan da dobar deo stanovništva koji nisu bili njihovi simpatizeri proteraju odatle..

Osećala je da kada duva istočni vetar, da je ulepšava i čini kosu sjajnom i mekom, da gladi bore, a da vetar miriše na poljubac koji je tako željno iščekivala. Po povratku u svoj maleni stan, primetila je da  joj oči svetlucaju i to je ipak učini srećnom. Verovala je da poseduje dozu harizmatičnosti koja je čini više ženom, nego li njena privlačna spoljašnjost.  Obrazi, zažareni, oblagali su njeno lice rumenilom, pa je uvežbavala svoj napućeni izgled pred ogledalom u spavaćoj sobi.

Alarm na telefonu prekinuo je Sonjin bezbrižan san. Nevoljno je otvorila oči i pogledala na sat. Možda je ipak pogrešio alarm. Ali, na žalost, zaista je bilo vreme za ustajanje. 
Kao i svako jutro i sad je prvo stavila džezvu da skuva kafu.A za to vreme se oblačila i šminkala.Već posle drugog, trećeg gutljaja kafe osećala se bolje. Još jednom je proverila torbu i videvši da je spakovala svu potrebnu dokumentaciju, opušteno je nastavila da ispija kafu. 

Vraćam se sa aerodroma, preko Ledina. Uživam u muzici sa radija, dok napolju sipi dosadna novembarska kiša. Turobno, pospano nedeljno popodne. Odjednom, motor štucnu jednom, pa drugi put i zatim se ugasi.

Svetlost je tekla kao mleko kroz zatvoren prozor bez zavesa. Prosula se po tamno-crvenoj draperiji gusta kao krv. Najtamnije je bilo u očima bez zenica sa usnama koje nisu i neće nikada progovoriti.

Misli su bile vidljive kao klupko zmija koje su se otimale iz glave iako vezane za nju. Otimale su se uporno i jako do krajnjih granica uzaludnog.

Viktor je imao svoj povremeni ritual, redak, nepravilno cikličan i potpuno ishitren. To bi se događalo kada bi, pritisnut sobom, morao pobeći najdalje od sebe. A ovo veče, ono se već ponavljalo, drugi, treći put u poslednjih nekoliko večeri, posle niza godina zazidanosti u sopstvenu konstrukciju .

U stanu nije moglo da se diše od vrućine. Napolju je bilo 39 stepeni u hladu, a klima nam nije radila već godinama. Čak i najmanji pokret je bio pravi napor propraćen potocima znoja. Ležao sam u krevetu samo u gaćama i prelistavao jučerašnje novine. Vesti su uvek bile iste. Ubustva, zemljotresi, jebačina po estradi...