Kultura i umetnost

Bio je topao letnji dan. Subotnje prepodne ljudi su koristili za šetnju sa svojom porodicom, neki od njih su obavljali neophodnu kupovinu na pijaci za svoju kuću. U centru grada, negde oko Miletićevog spomenika, gomila dece je jurila golubove, praćena pogledima svojih roditelja.

Kao i svako jutro, prvu kafu pijem na terasi u društvu prostrtog veša, sa pogledom na ulicu gde sam odrastao. 

"Dobro jutro.", bio je to deda Mile.

"Dobro jutro i Vama.", odgovorio sam, podižući mu svoju šolju kao zdravicu.

Sedela je u nekakvom kombiju ili mini-busu, nije bila sigurna, naslonjene glave na prozorsko staklo. Žmirkala je, pa bi kratko  gledala u svoje ruke. Učini joj se da na njima vidi plave masnice i zakrvavljene prste, pa ih briše o farmerke, ali boja i dalje ostaje, koliko ih je samo prala, ali boje se ne skidaju. Skuplja ih u pesnice i prekršta ih, jer oseća kako je žena do nje gleda, kao da ponire u njene misli.

Lepo vreme i miris lipa mamili su osmehe mnogih ljudi, ali ne i Mari. Ona je, jednog lepog junskog dana, stupila u ugovoren brak. Nije to želela, ali nije smela da se suprotstavi roditeljima. 
Život na selu za dvoje mladih, koji su sami živeli, bio je veoma težak, ali Mara se nije plašila bilo kakvog rada. Majka ju je vaspitala da bude poslušna i naučila ju je da radi sve. Od kućnih poslova, kuvanja, pranja, peglanja, pa sve do gajenja stoke i radova na polju.Sve to njoj nije bilo ništa strano. 

Ušle su kod Novog groblja, dve pristojne dame u godinama. Dugo su ćutale. Povremeno bi uzdahnula jedna, a onda za njom i druga.

- Eto... Ode nam Dunja... - reče konačno jedna.

-Da... -reče druga, - Lepo je umrla... Mislim,ako tako može da se kaže za smrt..

-Jeste, nije se mučila... Život je ionako težak... A smrt strašna sama po sebi... Pošteno je da čovek na kraju ode dostojanstveno.

“Izvini, ja nikada nisam ovako iskreno i glasno pričao, malo me je sramota, ali se nadam da ću uraditi pravu stvar.

Prvo i osnovno: volim te beskrajno, neopisivo, uvek i zauvek. Da, baš tebe!

Žurim, trčim za korak ispred pucnja, infarkta, gušenja ili bilo kog trkača smrti. Završavam užurbano u grču ostavštinu gluposti i jada, da je neko ne ukrade. Evo, precizno i nečitko, sa zdravim razumom i ludilom pišem poslednje redove, još samo ovo, da još ovu sitnicu, ogromni zalog moga ludila, ništa ne sme biti izostavljeno, ni jedna tačka, zapeta, uskličnik. Ovo je moj zalog i ne dam ga nedovršenog.

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Oduvek je bila omiljena u društvu, plenila je nekim unutrašnjem sjajem koji se naprosto širio iz nje. Zahvaljujući urođenoj harizmi, lako je sticala nova poznanstva bez uloženog truda. Gde god bi se našla prilazile su joj osobe koje ranije nije viđala u želji da sa njom ostvare bliži kontakt. Delovala je mirno i povučeno, ali ipak dovoljno primamljivo muškarcima, iako to nije znala. U životu je imala samo jednu želju, da na vreme završi školovanje i započne samostalan život.

Nije volela dnevno svetlo. Po danu je morala da ide na posao, da sreće druge ljude, da razgovara sa njima, da se osmehuje, da učestvuje u životu. Po danu je morala da misli o računima, o spremanju hrane, o svakodnevnim obavezama koje su joj sve teže padale, a nije ih mogla izbeći.

Pages