Kultura i umetnost

Mrki i teški oblaci, koji su u međuvremenu, dok su naši junaci čalabrstili „KOD TOZU VAMPIRA“, zagospodarili nebom i zamutili ga, slutili su na kišu.

– Neće valjda – rekoše uglas Rahela i Maks, kročivši napolje i pogledavši u nebo.

Maks je prvi predložio:

– Idemo, šefice, pa šta bude? Nismo od šećera, nećemo se istopiti. 

Pod smrznutim mrakom, klizavom praznom stazom skriveni čovek koračao je. Sasvim daleko od drugih, sasvim daleko drugi od njega. Skrivao je sebe, umoran od ispričanih priča, od skrivenih pogleda o koje su se odbijale reči kao otrov . U jednom zaboravljenom trenutku, zaćutao je, iskrao se i odenuo nevidljivost.

KOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, vrata, crvotočna i klimava kao babin zub, blago odškrinuta, a pendžeri, umrljani talogom prašne, bar  pola veka nisu propustili zračak svetlosti.

Autor Milan Pantić

Senka je iz noći u noć skriveno putovala. Vešto je skrivala povređenu levu nogu u sigurnom hodu. Pod plaštom zavijena desna ruka vislila je kroz pocepani zavoj. Prekriven kapom, obris je bledio dugi ožiljak, u zarastanju. Sve je „skladno“ skriveno od pogleda, i mrak je zaštitnik.

I večeras, skrivajući tragove, hoda po razvalinama, vešto, oprezno, naučeno. Osluškuje pažljivo i najmanji šum i... Ostavlja skriveno, na mestima gde retki praćeni mirisom suve krvi, straha ledenog znoja, potraže, pronađu ili...

Metalna tabla veličine metar sa metar, na kojoj je krupnim slovima pisalo VELIKI MAJDAN, ispod čega je neki šaljivdžija sprejom dopisao: „Velkom!“,  obavestila je naše junake da stižu na odredište.

Drugima sam krovove s kuća krao,
mnogo uzimao malo dao,
a pred tobom sam zastao,
zastao pa zadrhtao,
od svog tog milja,
od te lepote:
SLABOSTI MOJA!
Moj živote...

Bez tebe se i u snegu koraku mom gubio trag.
Sa poganima družio,
samo poganom bio drag.
Izleči se,
izleči,
od tvog dodira,
od tvoje dobrote:
SLABOSTI MOJA!
Moj živote...

Koliko ima sati?

Poslednji pas lutalica u Talinu. Titula koja se u Estoniji odavno ne može dobiti, jer svaki pas ima svog gospodara. Dugi niz godina Žorik se nije dao uhvatiti. Zvali su ga Kummituskoer ili „pas duh“, a živeo je na ulici više od deset godina. Ovo je zabeženo u retke talinske rekorde. Meštani su mu pružali zaštitu od nevremena i hranili ga. Tumarao je poznatim ulicama svog kraja, „obilazio parohiju“, njuškao, jurcao, radovao se i voleo slobodu koju drugi psi nisu mogli da iskuse. Pre dve godine, nesmotrenost i glad nakratko su ga lišili te privilegije.

Na prelazu između ničega u obojeno ništa. U bledilu vremena. U gašenju prolaznog, pretvorenog u obojeno nepostojanje. Iza utihnulih odjeka zalutalosti, na smrznutom tlu prepunom praha... Iskrao se u nesanici, zagazio je nesigurno, osvrtao se i na kraju topljenja pahulja, sa ukusom leda u ustima, bio je siguran da može zameniti nepodnošljivo postojanje za nesigurno lutanje.

Pages