Kultura i umetnost

Novih snova više nemam. Imam pun kofer ovih polovnih, okrnjenih, poluostvarenih.

Gde god krenem, vučem ih sa sobom, sve nadajući da ću ih ostvariti tamo gde sam pošao ili bar negde usput.

Na graničnim prelazima, kad god mi se neki carinik obrati sa: "Gospodine, imate li šta za prijaviti?", ja ih uredno prijavim.

Tako i ovaj put, na pitanje carinika, odgovorih:

Večera koju su organizovali domaćini, održana je u velikoj sali najboljeg hotela u Frankfurtu. U zakazano vreme, Milan i njegove kolege su stigli i seli na svoja rezervisana mesta. Ubrzo posle njihovog dolaska, u salu je ušla jedna veća grupa, pretežno mladih ljudi, i od nemačkih kolega oni su saznali da je to gostujući tim, sa funkcionerima kluba. I onda iza te grupe, Milan je video kako ulazi, držeći ispod ruke svog supruga…Olivija. Dah mu je zastao, nije znao kako da se ponaša, da li će i ona njega prepoznati?

Divna Ubavčić i nije bila toliko divna, ni toliko lepa, kao što joj je to ime govorilo. Kosa suviše retka, gotovo do prozirnosti temena, u masnim slapovima je padala do visine ramena, pa je za večernje izlaske koristila perike. Takvu kosu joj je ostavila u nasleđe majka, sa kojom jedva da je progovorila više od jednosložne rečenice u poslednje dve godine. Druga stvar, toliko karakteristična za nju, beše ožiljak po sredini levog obraza, koji je ona krila kosom ili maramom. Niko nije smeo da je pita od čega joj je.

Ja uvek ustajem rano. Navika. I svaki dan isto. Ne radim nigde, mislim, radila sam, ali sam ostala bez tog “sigurnog“ posla još pre petnaest godina.

Kako živim? Ne znam šta da ti kažem. Zajebano. Ne, nemam dece, u stvari imam, šta pričam, nego ih nisam videla nekoliko godina, pa, zaboravim da ih imam. A šta znači imati nekoga, reci ti meni? Biti zbrinut i siguran, a ovamo ti dušu uzme! Ne, nisu me tražili, a i da me traže ne bi me našli. Ma, bre, ne razmišljam o njima, neka im je sa srećom tamo negde!

U prekidima sna, po nečemu bio mu je značajan dan, valjda spomen na neko sećanje, nije se sećao koje. San koji je isprekidano sanjao bio je sa mrljama, one su ličile na fotografije nekog nepoznatog dana, nepoznatog grada i nepoznatih ljudi, koji su se sudarali jedni sa drugima, ili se saplitali o ostatke ruševina.

- Požuri jednom u životu! - rekao je zlovoljno i zalupio vrata za sobom, izlašeći iz stana s buketom u ruci i lica natmurenog kao da idemo na parastos, a ne na zlatnu svadbu svojih  roditelja. Razumljivo, ne ide mu se, jer pred roditeljima ne može da se napije. Ni meni se nije išlo, ali iz sasvim drugih razloga. Ne volim tu potrebu za šljaštećim, kičerskim proslavama koja vlada u celoj njegovoj familiji i koja je i od naše svadbe napravila cirkusku predstavu, po kojoj će nas generacije pamtiti.

Stevan je živeo na jednom salašu u Vojvodini. Imao je par jutara zemlje, kuću i okućnicu. Svoj život je posvetio konjima otkako je znao za sebe. Tu ljubav prema tim plemenitim životinjama je nasledio od svog pokojnog dede, koji ga je još dok je bio mali naučio mnogo toga o njihovom odgajanju.

Postoje žene koje umeju da vole mnogo više nego što ljubav to zna. I zato ne vole. Ja sam jedna od tih. Ovo je još jedan odlomak iz mog romana, a koji ću, po poslednji put, predstaviti na Sajmu knjiga, hala 1, štand Udruženja nezavisnih pisaca Srbije, broj 1543. Vidimo se!

 

 

-VOLIM TE, Mačko!

Dobro sam čula, preuzeo je kontrolu i ubrzao svoj ritam. Sve je ovo prebrzo za mene.

Kako život neumitno prolazi, brzinom metroa, smenjuju se lica na svakoj stanici, svaka stanica je jedna godina života, ali ne prođe ni jedan dan da se ne setim onoga koga sam volela. Izvadila sam iz kovčežića neposlato pismo njemu, što čuvah sve ove godine na samom dnu i povremeno ga čitam kao da njemu čitam, ali reči izmiču, beže, rasplinjuju se, dok  ja cepam pismo, ne vidi se više ni slovo, bacam u vatru papire i osećam kratkotrajnu  sreću.

Neverovatno postignuće Toda Filipsa je film ,,Joker“ koji se trenutno pušta u svim bioskopima i ostavlja gledaoce zaprepašćeno oduševljenim (mislim da je to pravi izraz za ovo remek delo) kako na početku, tako i na samom kraju filma. Dva sata iščekivanja prolazi u trenu, i moram priznati, iako je veoma uzbudljivo, osećate se pomalo razočarano kada shvatite da je kraj. Ono što vas naime ne pušta poduži period nakon gledanja, jeste strah u svakoj koščici i neuronu koji postoji u vama.

Pages