Kultura i umetnost

U gradskom autobusu je odjekivao glas sa automata:”Sledeća stanica Ulica Spa-spaljenihmo-mostova!” Starac izađe. Miris lipa gavrati u detinjstvo. Tačno je, kakvo god da je detinjstvo, uvek ga se sećamo sa nostalgijom i nežnošću. E, moj Vidoje, kad je to bilo, jedva se sećaš lepih stvari…samo se njih i sećaš. Život je ili sećanje ili zaborav, ako stigneš do starosti.

Јеdаn nеmi glаs kаzivао је rеči čоvеkа bеz glаvе, kојi је šеtао krоz sоbu...urеđеnu sоbu grаditеlја bеz ruku... U svаkоm kutku pо zidоvimа, isiјаvаlе su izgоrеlе fоtоgrаfiје žеnе – оpsеsiје.

Мnоštvо izgоrеlih rupicа оslikаvаlо је vеličаnstvеnоst dеtаlја. ОNА u... ОNА krај... ОNА sа... ОNА, pо stоtinu pоnоvlјеnо ОNА, оslikаnо ОNА, zаmišlјеnо ОNА i...

Rano je jutro, tek svanjava, majka je već odavno ustala i miris prženica se širi iz malene kuhinje stana u suterenu stare, oronule zgrade na periferiji. Igor i njegova sestra Jelena se polako bude, dok napolju počinje prvi sneg. Decembar, prvi dan zime. Za koji minut, majka kreće na posao, a njih dvoje ostaju sami da doručkuju, igraju se i održavaju vatru u starom šporetu, čekajući da se ona vrati s posla oko podneva.

Čitave te nedelje je padala sitna, dosadna kišica, nebo je rasipalo svoje nevidljive lasere preko sivih krovova, a ona kao da je nosila čelične čizme, pa se noga lepila za asfalt. Doslovno se vukla do klinike, spremna da svoju zamisao privede kraju. Sve je do tančina isplanirala i prognoziranje o mogućem krajnjem rešenju je zaokupljalo njene misli. Pomalo depresivna i u isti mah srećna - raspolućena pamet njena, kad je ugledavši čuvenog hirurga Ignjata Prata, kako užurbano prolazi hodnikom, sagla glavu da je ne prepozna.

Stajali su jedno kraj druog dok je hladan vetar šibao Orlovačom.
- Kada smo ovde poslednji put bili? Sećaš li se?
- Nemam pojma, malo naših je ovde sahranjeno.
- Ma ne ludice, znaš ono kad sam maznuo ćaletu auto pa samo išli u Lipovačku šumu.
- Joj.

Laki osmeh plavi joj lice.
Svi ih gledaju u čudu. Ne znaju ko je on, a neće da pitaju. Ona nemušto objašnjava: školski drug. Što i jeste. Bio. A danas?
Sećanja naviru.

Marija je zapalila svijeću i prekrstila se. Izlazeći iz crkve, skinula je crnu maramu koja je obuzdavala njenu dugu kestenjastu kosu. Smjernog pogleda iz dva bademasta oka uputila se kući.

Od crkve do Marijine kuće bilo je svega oko pet stotina metara i Marija je taj put uvijek, osim u slučaju nevremena, prelazila pješke. Na taj način upoznavala je i svoj novi komšiluk, jer se u ovo predgrađe doselila tek prije šest mjeseci. Osim dvoje ili troje komšija nije poznavala nikog i još uvijek se navikavala na novo okruženje.

Uronila je u sivo plavetnilo. Sve joj je bilo nepoznato, ali kao poznato. Eh, taj apsurd! I dok je živela i sada kada nije više živa, dočeka je apsurd, ako se to može reći za shvatanje neshvatljivog.

„Ovde sam!“, viknu neki ženski glas,“Malo levo, još malo, pobogu Vaše levo! Joaj, smotani ste bili, a vidim i ostali takvi!“

B.K. biо је čuvаr о.m. bаnci. Vеć gоdinаmа је rаdiо оvај pоsао prеdаnо, lјubаznо, štо nе rеći, rutinski. U njеmu sе vеć оsеćао zаmоr, prаzninа kојu је оbuzimаlа svаkоdnеvicа, gоdinе su prоlаzilе, а svе је tаkо istо kао dа sе niје pоmеrilо. Isti lјudi, prеslikаni dаni, јеdаn оbičаn učmао živоt.

Buđenje iz tromesečne kome za Igora M. bilo je ravno ponovnom rođenju. Dva dana posle njegovog pada sa skele, konzilijum vrhunskih lekara je konstatovao da  je urađeno sve što se moglo i da su prognoze za njegov oporavak prilično beznadežne, ali glavni anesteziolog bolnice, Dr Stanisavljević, nije mislila tako i zatražila je odrešeene  ruke za njegovo lečenje. Nije imao bliže rodbine, niko ga nije posećivao, nekolicina prijatelja i kolege s posla su vrlo brzo prestali da i telefonom pitaju  za njegovo stanje.

Ta noć, tako mirna i preblaga za zimska povečerja, prepuna sumaglice i snega što sitno pada, tako nestvarno topla i nežna,  natera je da izađe, da u tišini i šetnji spere iz svojih misli - njega.

Provirila je kroz prozor, obrisavši vlažnu zamagljenost sa okana, svide joj se svetlost ulične svetiljke što je u kosini padala na snežnu stazu,  pa se uputi ka vratima,  u dugačkom čojanom kaputu, koji je stezao u struku i dopirao do polovine članaka teških čizama.

Pages