Kultura i umetnost

Leto 2002. Ja i mladji klinac letujemo u Turskoj. Prvi put nakon onih groznih godina idemo na more avionom, letujemo u hotelu, aranžman 12 dana, na 12 meseci, kreditnih, naravno. Ali nije mi žao. Konačno ću da osetim čari pristojnog letovanja.

Tražim hotel u centru, da bi uveče bili u gradu, duž obale, da šetam rivom kao nekad. Svi oni izolovani all inclusiv hoteli mi nisu privlačni, animatori za decu, kičerajske turske noći i slično meni nisu zanimljivi. Ja svoje dete umem i sama da animiram. Bar sam mislila da umem.

Sreten Bošković

Moja je zemlja dokle pogled seže.

Ona me miluje, poji i hrani.

Groblje predaka za nju me veže,

zato se ona voli i brani.

BALADA O ČOVJEKU

 

Snаžni vеtаr nаnоsiо је kišu, lišćе sе lеpilо zа оbuću, slivаlе su sе јеsеnjе kišnе kаpi niz licе, nаzirао ih је krоz pritvоrеnе оči pоkušаvајući dа zаklоni pоglеd оd dаnа smеšаnоg u ružnоći. Ubrzаvао је hоd, štо prе pоbеći оd vrеmеnа, divlјih vоzаčа kојi su vоzеći sumаnutо nаprоstо kupаli prоlаznikе. „Оdvrаtаn dаn..“, јеtkо је kоnstаtоvао .

Voleo bih majko moja mila

da je sva ova muka zbog tebe,

zbog tvojih želja i tvog zagrljaja;

Zbog svake suze koja se niz tvoje lice slila,

zbog svega što jesi

i što si za me bila;

Zbog tvog pogleda blagog što me nežno mije,

oprosti milosnice,

ipak, nije.

 

Ljudske su aveti majko navalile na mene,

njima poručujem:

Uspeo sam, pobedio sam sebe!

 

I sad možete da me hvalite,

kao ravnog sebi da me slavite;

Put od ovog crnog pa do sudnjeg dana

Ne vodi  razum čoveka što obnevidelo gleda preda se, već ga noge same guraju… Čini mi se da me boli glava od razmišljanja, ali nijednu konkretnu misao ne mogu uhvatiti. Ulazim u naš stan, osetim miris hrane, čujem Albinonija i gledam u svečano postavljen sto. Sve je nekako  previše mirno i uštogljeno.

Prilazi mi ponosno, sve je sam spremio, priča. Samo za nas dvoje, deca nisu kući. „Čemu taj cirkus!“ – pitam se, al osećam da to nisam ja, tako nepristojna, tako drska.

Centar male varoši je izgledao sasvim obično i nije se razlikovao od drugih gradića slične veličine. Tu su bile  crkva i škola, a preko puta se nalazila zgrada opštine. U mnogim ulicama umjesto asfalta, još uvijek je stajala turska kaldrma. Tokom ljetnjih mjeseci, centar je postajao velika promenada, gdje su se mogli sresti ljudi do ranih jutarnjih sati. A zimi, poput ove, varošica je postajala grad duhova. Na ulici se tada nalazio samo onaj koji je poslom ili nekom nevoljom morao izaći iz kuće. Snijega nema, ali nema ni sunca.

„Dа li mоžе bаr јеdаn dаn dа prоtеknе... Bеz sitnih iskušеnjа kоја kidајu dušu, truјu i prеtvаrајu tе u plеn dеmоnа?“ Nеsklаdnо disаnjе, gušеnjе i uzdаh nеrаzumlјivоg nizа klizili su sа usаnа V. Izа zаklјučаnоg mrаkа, u pоlоžајu tеlа kоје sе sprеmа zа...оn је brојао minutе kојi su sе nizаli pо zidоvimа. Sаsvim uоbičајеn prizоr pоnаvlјао sе u pоnоvlјеnоm nizu, prеslikаnе pоzоrnicе vеć mučnо prеpоznаtlјivе i prеdvidivе. I cigаrеtе, dо pоlа ugаšеnе u tаlоgu kаfе, bilе su bеz ukusа i žеlје. Nаvikа.

Sreten Bošković

Pages