Kultura i umetnost

Oči govore više od reči, jer ćute, a ta je tišina glasna. Zažmuri i poslušaj u sebi. Čuješ li njen glas kako te doziva? To ne čuju svi, jer ne umeju da slušaju. Smeta ti buka? Utišaj misli. Reci im da umuknu. One su jedine koje govore istinu. Ona je prevarant, lažov, ubica. Njene zločine moraš kazniti smrću, da ne bi doživotno bio osuđen na sopstveni zatvor. Ubij Istinu da ne zagospodari tobom. Poželi joj smrt i neka vaskrsne u laž. Moraš je ubiti da bi oslobodio sebe.

Jednog nedeljnog jutra, još uvek nedovoljno trezan posle subotnje žurke, promašio sam put kući i našao se na pijaci. Ne znam ni koliko je bilo sati, kad sam onako nezainteresovan gledao u ono razno voće i povrće i zalutao sam čak do kraja pijace, odakle se širio snažan miris sirove ribe. Podigoh pogled kad izmedju tezgi ugledah nju.

Propadao je kroz vodu, radoznalo gledajući igru senki, koja je podelila more nekako rešetkasto. Evo, kroz jedan od tih kvadratića, mogao je da otkrije kako izgleda svet ispod uzburkane površine plavičaste tečnosti. Osećaj je bio prijatan, on se prevrtao, ljuljuškao, valjuškao, zbog miline koja ga je svog obuzela, nije bio siguran da li je u morskoj ili plodovoj vodi.

Sjedimo dvadeset godina kasnije jedno pored drugog. Praznina ispunjava prostor među nama. Govoriš mi kako si me volio, razmišljam koliko si me povrijedio razdirući moju utrobu bolom koji me i danas prati. Tišina je u tebi. Tišina je u meni. Oboje smo sada odrasli, dvije su decenije duge, oboje smo postali uspješni i ostvareni ljudi, a praznina ispunjava prostor tamo gdje smo jedno drugom šaputali. Vrijeme je izbrisano, ljudi, predjeli, prostori, događaji sve je prestalo da postoji onog trenutka kada smo sjeli jedno blizu drugog.

Neko leto. Detinjstvo. Predivan, sunčan dan. Na selu smo, u kući kod rodbine. Stigli Beograđani pa se sprema poseban ručak. Ukućani užurbano pripremaju hranu, čuje se dovikivanje, neki šaljivi komentar, smeh. Još krmeljivo gledam gde se nalazim, setih se da smo stigli sinoć, kasno, pa, dozivam mamu.

“Hajde, hajde, umij se i siđi dole!”, ona mi odgovara.

Proletale su godine za godinom. V. ih nije ni primećivao od sumornih dugih dana, koji su mu se činili kao večnost. Tek odskora počeo je da pažljivije posmatra svoje lice, kao dokaz vremena koje curi.

U ogledalu je video film koji je vraćao slike haotičnih dana, ludila, bolesti. Crne slike i rupe milele su trakom u ogledalu, i samo ih je on video.

Posle Sretenovog odlaska, njih četvorica su seli ispred vodenice na planiranu pauzu za ručak. Najpre su sebi zavili cigarete od duvana koji je doneo Jovan, a iz konjskih bisaga su izvadili flašu rakije da se malo okrepe.

-Šta ćeš sada,Radovane?-upita ga Jovan.

-Nastavljam dalje sa ovim što sam započeo.Mislim da će za par dana,vodenica biti spremna da proradi, a onda,ako se neko od Radišića ne pojavi, idem ja da ih obiđem.- odgovori on.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

I dok sagledavam svoju budućnost u šoljici mutne tekućine, čiji mi miris a bogami ni izgled ne obećavaju puteno vrelo puno slasti osim ako ne spržim jezik što se redovno dešava čim zasrknem prvi gutljaj kafe u nestrpljenju da se probudim, pa opsujem tako jako da bi se zidovi zatresli samo da su me mogli čuti, i sa vidnim olakšanjem iskapim čašu ledene vode da bih za narednih pet minuta ustanovila da me boli grlo. Uz jutarnji program, meni svaki dan izgleda isto, kroz prozor vidim naznake nekog proleća, i već kao svaka uzorna domaćica razmišljam o ručku.

Jul nije ličio na sebe. Udare apokaliptičnih vetrova i nerazumno jakih pljuskova, smenjivale su paklene vrućine. Bilo je jasno da klimatske promene uzimaju tragičan danak u teško "gledljivim" prizorima iščupanog drveća i polusrušenih krovova. Preplašeni turisti su se zavukli u apartmane, moleći Boga da nevreme, praćeno orkanskim vetrovima, što pre prođe.