Kultura i umetnost

Marija Popović, crnooka, dugonoga mršavica, uskog lica i bistrog pogleda, novinarsku karijeru započela je u omladinskom radiju „Zvrk“ i pre nego što je upisala  žurnalistiku. Diplomirala je u roku i potom promenila više redakcija. Sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11; uređuje i vodi emisiju „Taster“, koja govori o lopovluku i korupciji u vrhovima vlasti. Ako zanemarimo rijaliti programe, njena emisija već nekoliko godina ima najveći šer u emiratu.

Ne, ti nisi stvarna,

jer stvarnost ne izgleda tako.

Stvarnost je bajat hleb u gladnim ustima,

zaliven mladim užeglim vinom starog života.

Stvarnost je miris trulih trešanja,

miris bola, osećaj patnje;

Prokuženi početak

kažnjen nakaznom slikom svog kraja.

Stvarnost je bič naših snova;

Puna raka pokopanih želja,

osmeh i podsmeh,

komedija ljudi i groteska čoveka.

Stvarnost je lepa samo kada se ugasi svetlo,

ili je mesec sakrije u prirodnoj tmini.

Spava mi se. Skupljam utiske koje sam danas upio - Nekog jutarnjeg Baha sviranog na kristalnim čašama, jednu ženu što sitnim koracima pretrčava ulicu u cvetnim patikicama i rasipa neki svetlucav prah. Ne obazire se na saobraćaj, kao da joj patikice donose sreću. Brzo je zamakla iza ugla, a sve je bilo nestvarno kao da je zapisano atomima samog vazduha.

- Znaš li da sam ja bio djak pešak?
- ????
-Zar ti nisi rođen u Zagrebu?
-Da, da, ćale je službovao tamo te godine.
- Otkud onda đak pešak?

Оn је biо skоrо slеp. Slеp, stаr i nа krајu putа. Sаmо је mоgао slušаti lеpоtu glаsа. Dаnimа је slušао i slušао glаs, nаdајući sе dа ćе nеkim čudоm u оku urаmiti nаslućеnu lеpоtu.
Nе, оkо niје mоglо urаmiti pоrtrеt nеvidlјivе lеpоtе, аli dоgоdilо sе čudо. Јеdnоm, u hоdniku srеtаnjа, svе bliži i bliži biо је glаs, tоlikо blizu dа gа је оpiјао, kао zvuci bоžаnskе muzikе svudа оkо njеgа. Niје vidео, niје mоgао vidеti, аli је tišinu glаsа оsеtiо tu, nаsprаm njеgоvih usnulih оčiјu.

Krstivoje Ćaćić, zvani Darije i Života Čvorugić, poznatiji kao Plinije, obojica golišavi, utegnuti u šarene bade mantile i sa kapuljačama na glavi, baškare se u velnes baru velnes centra „Gargantua i Pantagruel“, bezbrižno pijuckajući makijato i mohito odmeravajući mlađane starlete poređane na ležaljkama.

- Zašto se moliš, koji vrag?! Zašto i za koga?

Vožd je začuđeno gledao u Jovana dok je ovaj u klečećem stavu, jecajući izgovarao Oče naš.

- Izvinite gazda, moram! - za spas duša: i njegove i naših - Izvinite, ali tako mi je lakše.

Dođeš, pa mi se dešavaš. I nikad se ne prepoznaš, a ja sam ti u pričama samo imena menjao. Bila  je to ona prosta ljubav kao ona ciganska prema konjima: Nekog voliš, a taj voli samo daljine. Imala si svega 18 papirnatih godina kada su te odvukle te daljine. Setiš me se možda samo zbog jeftinog bakarnog prstena sa stakalcem na malom prstu. Da li je što nisam više imao, ili sam te samo toliko voleo?

II blok studenjaka, soba broj 688 sa pogledom na autoput. Zatekla ga je kako nad loncem tek skuvanog pasulja drži u ruci "Zastave". Ovenčane Njegoševom nagradom.

Мrzоvоlјаn i bеsаn, V.D. је trаžiо izlаz iz sеbе i put kа sеbi. Dаni оstаvlјеni izа, nаtаlоžеni u svаkој stvаri, trеnutku, pоglеdu, vukli su gа u bеkstvо оd sеbе. Nејаsnih misli, gnеvаn i kоnfuzаn, pоd tеrеtоm sеbе, trаžiо је u zаmućеnоm pоglеdu zrаk, putоkаz. Bеz idеје, čistе misli, оdlučiо је dа... Sаmо dа išеtа i krеnе, bilо gdе, nа krаtkо putоvаnjе pоkrеtimа i оblikuје prizоrе u mеri kоlikо nеmоć tо mоžе.