Kultura i umetnost

Autor Maja Adamović

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

Autor Dušan Makačević

Gore sam.

Sa ove visine se bolje vidi koliko sam nisko. U taj vazdušni prostor ne ulaze oni bez krila feniksa.

Iz dana u dan se penjem niže. Želim da budem još gore, da dotaknem dno svoje visine i saznam šta je ispod moje zemlje sakriveno.

Ovde tajne nemaju grobove. Niko ne može da ih sahrani.

Gore sam.

Beše to u leto 1850.  godine, dve godine pre njegove smrti, šetala je pored Neve, kad je okrznu levim ramenom neki čovek, prilično čudnovat, gledajući izravno u put, pa promrlja nešto što naliči na izvinite. Ona se okrenu ljutito,  gledajući u plećati šinjel od koga se nije videla glava i umesto gneva, njenim licem zatreperi dašak iznenadne sreće.  Zapravo, ona ga nikad nije upoznala, mada je žudela da ga vidi samo na tren i da mu stisne ruku, da mu na neki način stavi do znanja koliko ceni njegov rad.

Autor Sanja Trninić

Zaustavio me kod "Jugoslavije". Raskopčao je kaput, popravio sako, ispravio kravatu i uzdahnuo:

-Vozi preko Pančevačkog mosta. Imam samo ovo, pa dokle stignemo. - rekao je, vrteći u ruci crvenu novčanicu.

Ćutao je, zagledan u novac, pa upita: -Kockaš?

-Ne. Nikad.

-Noćas... Koliko je uopšte sati?

-Pola četiri je.

„Hajde dođi! Lezi mi na grudi! Tako!“

Počeo bi da je miluje prvo po glavi, usporenim pokretom, najnežnije, a onda bi kao naučni stručnjak u Institutu za maženje, vrlo temeljno, milovao njena leđa, pršljen po pršljen, pa malo levo, pa malo desno, pa bi donji deo leđa šljapnuo par puta, tek da zna ko je ovde gazda. Ona bi povremeno podizala glavu, sva važna, sva treperava od uživanja, piljila bi neko vreme u njega sa poluotvorenim očima, dakle, obožavala je tog čoveka.

Lupkam olovkom po papiru. Otkidam vreme od vremena, koje me guši dok nezadrživo nadolazi bujica praznine i tuposti. Više i ne reagujem, potpuno sam svestan svog izbrojanog vremena, koje liči na poslednja, sitna zrnca prašine peščanog sata. Nisam uspeo zaustaviti vreme.

Nisam ga zaustavio, u okretanju glave pred olujom, nisam ga zaustavio ni sklanjajući se, zanemarujući njegovu silnu sporost. Nisam uspeo ni da ga zaustavim kada mi se činilo da mi dosadno kaplje po čelu dok spavam u bekstvu od njega.

Ilijana je po rođenju ostavljena ispred prihvatilišta za nezbrinutu decu. Bila je u korpici i uvijena u roze ćebencetu sa porukom izvinjenja u kojoj je pisalo: "Ti si jedno nevino biće, ne zameri mi što sam te ostavila. Morala sam. Možda se nekad ponovo pojavim u tvom životu. Neka te prati zdravlje i sreća." U potpisu, "Voli te tvoja majka, nikad te neću zaboraviti."