Kultura i umetnost

Noć je, prohladna i kišovita. Ulica je pusta i samo nas trojica smo na ovoj stanici na periferiji. Ja sam poslednji u redu i bez nade da ću uskoro otići odavde.

Dolazi jedna devojka i staje kod prvog kolege. Kratko razgovara sa njim, zatim prilazi drugom. Razmeni nekoliko reči i sa njim, a onda dolazi do mene. Rukom mi pokazuje da otvorim prozor. Mlada je i izgleda sasvim pristojno. Kosa, mokra od kiše, slepljena joj je uz obraze.

- Radim. - kaže.

Stajao je u zagušljivoj i mračnoj sobi gledajući kroz prozor. Sat je neumoljivo kovao vremenske korake i svaki udarac je odzvanjao u tom usamljenom čoveku. Ipak je rešio da izađe napolje. Polako je obukao stari, naftalinski mantil i samog sebe bodrio da izađe iz ove mračne komore iz koje nije izlazio danima. Hajde, Borko, ne budi lenj i malodušan! Nisi ti jedini starčić na svetu, još te noge služe, još ti nisi za bacanje! E, Raša mi nije tu, Miladin negde vegetira, s kim da igram šah?

1.

Pоkidаn sаm, isеčеn, bеsаn, mrzim svе, а nајvišе sеbе.Svi оvi lаžni rаzlоzi kојimа pоkušаvаm dа iznаđеm оprаvdаnjе su gоmilа srаnjа. Kао dа sаm uvrnut, dа nе upоtrebim gоru rеč, rеč uоbičајеnu zа еtikеtirаnjе, оlаkо zаlеplјеnu tеčnоst iz ustа, ludаk.

Sаm pоvоd zbоg kоg sе prаvilа žurkа niје biо nоrmаlаn. Vlаdа i Sаnjа su pаrili svоје kеrоvе, pа su rеšili dа čin tucаnjа dvа Lаbrаdоrа učinе vеsеlоm svеtkоvinоm zа vеliki brој lјudi.

Godinama bi grupa određenih ljudi željnih lakog načina za sticanjem bogatstva krenula u potragu za zlatom. To je bila odabrana ekipa vrsnih poznavalaca divljine i ćudi prirode. Od dobrog tumačenja terena zavisio je opstanak u prirodi, trebalo se u potpunosti sjediniti i disati sa njom. Oni koji ne bi izdržali, vraćali bi se kući poraženi, iznemoglog tela i iscrpljenog duha, zaklinjući se sebi da više neće ponoviti slično iskustvo. Oni koji bi bili loše sudbine, izgubili bi i život u večitom traganju za bogatim plenom.

Zvuk helihoptera poremetio je jutarnju tišinu i uskovitlao okolno drveće. Tako stran i neprirodan, rasterao bi divljač koja se danima ne bi vraćala na proplanak. Iz helihoptera iskoči vitka, visoka, ženska silueta. Kačket i zategnuta vojna, maskirna uniforma, teške cokule i snajper uvijen u mrežu koja imitira lokalno rastinje. Sve to da bi je stopilo sa šumom i sakrilo njeno prisustvo. Pretrčala je proplanak i nestala u visokom rastinju. Bila je vrhunski vojnik, navikla je na teške terene, kretala se kao panter...

„Petnaest vekova mi je trebalo da se ponovo rodim kao Irena. Za sve to vreme promenila sam mnoga obličja, proživela mnogo malih i velikih života. Bila sam mongolska pastirica, kojoj ruke i duša mirišu na mladi sir i lekovite trave, bila sam srebrnolisna jasika u močvarnim pustarama Transilvanije i plavokrila lasta koja se gnezdila u zidinama zamka Vaduc, nad prozorom kneginje od Lihtenštajna.

Ivan je sišao dole i ugledao jednog od iskušenika, sa kojim se sinoć upoznao. Bio je to Bogdan, mlađi momak, od dvadesetak godina, koji se ovde obreo zbog droge koja zamalo da ga uništi sa. Bio je tu već skoro pola godine i njegovo stanje se jako popravilo. Od mršavog momka koji je tu stigao, i koji se jedva držao na nogama, postao je vedriji, snažniji, a i uspeo je da dobije malo na kilaži. Bogdan je iznosio neki alat iz šupe, i ugledaši Ivana, reče:

U gradu u kome su se svakodnevno dešavali razni događaji iz kulturnog i društvenog života, živela je devojka koja je bila prilično usamljena. Nije imala sreće da, poput njenih vršnjakinja, upozna pravu osobu, nekog ko bi je izveo i upotpunio joj doživljaj sreće. Sreća je lepa kada se deli u dvoje, svaki trenutak proveden sa osobom koja ti u životu znači, predstavlja najlepši komad dušinog mozaika.

- Molim Vas za strpljenje. - rekao je - Ja sam malo spor... - sa mukom se spustio na suvozačevo sedište.

-Eh, godine... Idemo do... 'Orašca'... - kaže, teško dišući.

-Je l' Vam dobro? - pitam.