Kultura i umetnost

Vozili smo se ka Mirjevu, mala se raspričala sa mnom, kao sa nekim dobrim ujakom, a ja sam slušao, šta ću. Navikao.

Pa mi je pričala kako je do skoro bila u vezi koja je trajala šest godina. Ona, inače, ima dvadeset četiri. Taj joj je bio prvi i jedini dečko. Nije znala ni za koga osim za njega. Ali, eto, razišli su se. Nije važno, ionako to odavno nije više to, počela je da se oseća kao u kavezu, da shvata da vreme ide, da više nije dete, da hoće da ugrabi još nešto od mladosti…

Slađana Belko

Noć je bila ispujena glasnom grmljavinom i povremeno je, kao mačem, presječena bljeskom munje. Okean je bio nemiran i talasi su udarali snažno o stijene, gonjeni jakim vjetrom. Brodići privezani u luci, podizali su se i spuštali u ritmu disanja crnih voda okeana.

Neposredno uz luku stajala je jedna stara drvena ribarska kafana. Kišni slapovi slivali su se niz vremenom propali krov, pa niz trošne, mahovinama obrasle zidove.

Sedela je na ivici stare kamene ograde. Nije imala snage ni za šta. Devojka je u ruci grčevito stezala mač.

Lea. Lea se zvala. I bila je sama na ovom svetu.

Uz širоki bulеvаr pružаlа sе stаzа, skrivеnа, skrivеnа izа gustоg drvоrеdа kојi је оdvајао svеt spоlја, svеt u prоmicаnju оd svеtа usаmlјеnih, tužnih, skrivеnih i kо znа kаkvih svе. I оn је јеdаn оd njih, onih kојi nikоgа nisu pоznаvаli, јеr u svеtu skrivеnоm izа drvоrеdа lјudi nisu prоmicаli, оni su sе mimоilаzili u prеćutnim dоgоvоrimа, оdlаzеći svаkо u svој kutаk.

Njega mnogi smatraju osnivačem ove varoši što hrli preko obala svojih reka ka dalekim prostranstvima kao da beži od same sebe, za koju su u davna vremena, upravo gledajući je s reka, putnici namernici govorili da iz daljine liči na napušteni kamenolom, a kada joj se približite na puškomet, na otkrovenje. Premda je to, da je taj znameniti despot i pesnik u duši, udario temelje ovoj varoši, samo donekle tačno. No, dopustićemo neupućenima da i u ovom slučaju imaju glavnu reč, uostalom tako je od pamtiveka kad je javno mnjenje u pitanju.

Slika prva

 

Nedeljno popodne ispunjeno nemirom iščekivanja tvog povratka. Veliki ovalni trpezarijski sto, beli damastni stolnjak na njemu i moje  brašnjave ruke, koje davno naučenim kretnjama, brzo i vešto razvlače kuglu mekog testa u ogromnu tanku koru, posipaju je rendanim narandžastim zlatom bundeve i šećerom, savijaju u dupli valjak i slažu u tepsiju na stolici kraj stola.

 

Slika druga

U svakoj ljubavnoj igri, jedan mora da vodi, a drugi da bude vođen. Iznimna strast koja čini da se dvoje totalno različitih spoje je prosto neshvatljiva, otud toliko gađenja i odbojnosti kod običnog sveta, ukoliko se dvoje prilično velike razlike u godinama, nađu zajedno. Mada ni to nije neko pravilo. Došlo je neko vreme da više ništa nije čudno.  Svako radi šta hoće. Ponekad nas želje progutaju i postanu veće od nas samih.

U zadnjem času je primetio da je na semaforu crveno svetlo i uz škripu kočnica se jedva zaustavio, skoro na sredini pešačkog prelaza. Nervozno je lupio šakom po volanu. "Moram da se saberem, ubiću nekog", pomislio je. Pokušao je da se vrati unazad, ali mu se vozač iza toliko primakao da nije mogao da mrdne. Nemoćno je spustio ruke u krilo i odmahnuo glavom. "Kakav kreten", pomislio je.

Petkom radno vrijeme prolazi najsporije. Neko će reći, naprotiv, da je to slučaj sa ponedeljkom. Ne, ne. Ponedeljak prolazi baš onako kako treba, svojim tempom. Ali petak… Taj đavolčić se usidri, ukopa, odupire i ne popušta ni malo. Ni sekunde brže nego što je pisano. Naravno, potpuno je ispravno pretpostaviti da je to zato što željno iščekujemo vikend, pa nam vrijeme do njega mili poput puža. Sa jednim takvim tvrđenjem bi se najvjerovatnije složio i Ajnštajn sa svojom teorijom relativnosti. Ali nije to.

Pages