Kultura i umetnost

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Nije volela dnevno svetlo. Po danu je morala da ide na posao, da sreće druge ljude, da razgovara sa njima, da se osmehuje, da učestvuje u životu. Po danu je morala da misli o računima, o spremanju hrane, o svakodnevnim obavezama koje su joj sve teže padale, a nije ih mogla izbeći.

Autor Maja Adamović

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

Autor Dušan Makačević

Gore sam.

Sa ove visine se bolje vidi koliko sam nisko. U taj vazdušni prostor ne ulaze oni bez krila feniksa.

Iz dana u dan se penjem niže. Želim da budem još gore, da dotaknem dno svoje visine i saznam šta je ispod moje zemlje sakriveno.

Ovde tajne nemaju grobove. Niko ne može da ih sahrani.

Gore sam.

Beše to u leto 1850.  godine, dve godine pre njegove smrti, šetala je pored Neve, kad je okrznu levim ramenom neki čovek, prilično čudnovat, gledajući izravno u put, pa promrlja nešto što naliči na izvinite. Ona se okrenu ljutito,  gledajući u plećati šinjel od koga se nije videla glava i umesto gneva, njenim licem zatreperi dašak iznenadne sreće.  Zapravo, ona ga nikad nije upoznala, mada je žudela da ga vidi samo na tren i da mu stisne ruku, da mu na neki način stavi do znanja koliko ceni njegov rad.

Autor Sanja Trninić

Zaustavio me kod "Jugoslavije". Raskopčao je kaput, popravio sako, ispravio kravatu i uzdahnuo:

-Vozi preko Pančevačkog mosta. Imam samo ovo, pa dokle stignemo. - rekao je, vrteći u ruci crvenu novčanicu.

Ćutao je, zagledan u novac, pa upita: -Kockaš?

-Ne. Nikad.

-Noćas... Koliko je uopšte sati?

-Pola četiri je.