Kultura i umetnost

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala. Biljana je teško podnosila gubitak, a Srđan je morao da ulaže nadljudsku snagu da svoju ženu smiruje u momentima kada je stignu svi ti napadi bola.

-Srđane! Moram otići do lekara. Nešto osećam kao da mi srce preskače, da se prekontrolišem. Brzo ću ja.- reče Biljana, kada su ustali jedno jutro.

-Dobro. Zovi me, ako ti trebam.

„Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“

„Čoveksam, ništa ljudsko mi nije strano“,

Terencije

Varljivo leto je konačno prepustilo vođstvo zimi, koja je otegnuto zevnula, dok je sve nas kolektivno gušio lepljiv vazduh, jer su se u našem okruženju svi grejali na ugalj. Kao da smo mirisali kiselinu, što se zavlačila pod koren kose, i nozdrve, čineći ih čađavim i prašnjavim.

On je imao neverovatnu tragediju, žena sa kojom je proveo trideset i pet godina umrla je od otrovnih pečuraka. Često je sebe proklinjao što je baš njega sudbina ostavila u životu. Prošlo je od tada dugačkih godinu dana...

Počeo je sebe da“ hvata“ kako rado vreme provodi u kafiću koji se nalazi u podnožju zgrade u kojoj živi...tamo radi A., dama približno njegovih godina. Razgovori su intrigantni sa njom...tešio je sebe kako mu to baš ništa ne znači.

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

Ta mala, živela je u novobeogradskim blokovima, ali je nosila dve duge pletenice koje su se spuštale niz leđa, pa su je prozvali umesto Svetlana, Biserno Oko, jer je tako podsećala na Indijanku. Neprekidno je imala suzne oči, čak i kad nije plakala, zamišljala je  planinsko jezero u kome se kupala naga, pre izlaska sunca.

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Ima ih, tih volšebnih vitezova modernog doba. Ovde u gradu na sedam brda i dve reke, jedan takav već dvadest godina stoji kao Pobednik, postojano opstaje na kaldrmi Knez Mihajlove, rezervisane za kičerice i suvenir slikare.

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.