Kultura i umetnost

Bilo je tačno devet nula nula kada su Rahela Kovač, zvana Kamikaza, i Goran Maksić, zvani Maks, sreli ispred lifta i uz kurtoazan smešak odmerili jedno drugo. Trenutak kasnije, njegovo učtivo: – Dame imaju prednost – pokleklo je pred njenim britkim kao sablja: – Gde ti ovde vidiš damu, majke ti? Ja sam jedna obična neobična beogradska devojka, ništa manje i ništa više od toga! – te je ovaj morao da popusti i da uđe prvi.

Autor Miodrag Tasić

Estonija je od decembra zavejana i zaleđena i sve bi bilo poput dečije bajke da je ne pohode devastirajući vetrovi. „Ponuda“ je velika, ali su najčešći onaj iz ruskih stepa koji ledi krv u venama, kao i onaj koji duva sa mora i za sobom ostavlja pustoš. A ako ova dva vetra udruže svoje snage, jedinstveni slučaj kada Rusi i Estonci ne stoje na suprotstavljenim stranama, potpuno je opravdano pričati o prirodnoj katastrofi. Njihova razarajuća snaga uteruje u dobro obezbeđena skloništa i izaziva ozbiljan strah od trajnih poremećaja uma i duše.

Danima je marljivo obavljao sve ostavljene poslove. U predasima između poslova, sa sumnjičavim izrazom lica, pogledom bačenim u nedogled... Kao da je neprestano zapitkivao sebe zašto toliko praznog, rasutog vremena uzalud je izgubio. Nije bio ljut na sebe zbog toga, samo se čudio, kako je sve neosetno dotaklo pretposlednje korake i da eto, u poslednjim satima, sve vreme je dovoljno, čak ga je i previše.

Volela bih da je moja ljubav ram i da uramim sva sunca ovog sveta. A, ipak, ne daju se oni uramiti, zato, često ne uramljujem moje slike, već one mene, pune su svetla.

Kad bih mogla pobegla bih u moje pesme i priče, ali, ne da mi se! Zato…

“Dobar dan!”

“Dobar dan, izvolite!”

“Da li vi prodajete karte za “Putovanje u velikom balonu”?

“Mislite na Vašu priču?”

“Pa, da…”

“Razmislite, zar nije glupo da me tako nešto pitate? Vi ste autor, a pitate me za kartu!”

“Moram da kupim kartu, ne mogu da uskočim tek tako, iako je moja priča!”

Prišla je najbližem prozoru i širom ga otvorila. Pogledala u obližnje krovove okupane suncem pa u kafić u prizemlju zgrade preko puta, njen omiljeni. Žagor ulice, nesnosna buka saobraćaja i odlučnost na njenom licu.

– Pobogu, Rahela, da li si nomalna?

– Aloo, jesu ti vrane popile mozak?

Autor Milan Pantić

Kada se Viktorija i Igor pojave na vratima, kao da se uključe reflektori na Marakani. Nasmejani, vedri, puni neiscrpne energije. Izlivaju kofe adrenalina i dobrog raspoloženja u moj stan koji je sa pokućstvom i stanarima odavno utonuo u beskrajno dugo zimsko sivilo i estonski mrak. Ipak, nekoliko poslednjih dolazaka obeležilo je samo nasmejano Viktorijino lice. Igorov izostanak pravdala je vajkajući se: Depresija, depresija!

Uvek je u januaru zimski raspust. Čim nam Jovanka (učiteljica iz Ribnikara) podeli knjižice (djačke, sve petice i primereno vladanje, to je nekad bilo važno) spremamo se majka i ja na put. Vozom do Niša, presedanje za Zaječar i onda lokalom do Negotina.  Ranih sedamdesetih prošlog veka to je bilo još jedino mesto gde je saobraćao voz sa drvenim klupama. Treći razred, svi u jednom kupeu. Zvali smo tu prugu Negotin city – Zaječar Francisko. Gledali kaubojske filmove. U lokalnom bioskopu. Valjda od tog doba volim „Cinema paradiso“.

Dočekan i ispraćen sa velikom pompom, duh Božićnih praznika kao da još uvek ne napušta Estonce. Praznovanja su daleko iza njih, ali se i dalje ponegde mogu čuti udaljeni prasak i rasprskavanje vatrometa, kao da je teško oprostiti se od blagdana i radosti porodičnog okupljanja. Danima su domovi bili raskošno ukrašeni, a trpeze svečarski postavljene. Pravoslavni  Božić manjinsko rusko stanovništvo proslavilo je bez pompe, kao i malobrojne srpske porodice koje su se dovijale na sve moguće načine kako bi izgledao kao onaj „kod kuće“.