Kultura i umetnost

Ti si moja neispunjena cjelina.

 Da imaš uglove mogla bih na nekom od njih dugo sjedeti. Ljuljala bih se u zraku i dopuštala da mi vjetrovi promjenjljivih mrse kosu dok očekujem rezultat. Posmatrala bih te kako spavaš u svim onim uglovima u koje neću zalaziti,  a u tom jednom, koji sam izabrala za sebe, ili si ga ti izabrao za mene, mogla bih razapeti šator, naložiti vatru i pod zvjezdanim nebom, svih onih noći u kojima smo djelili sebe jedno na drugo, bila bih sretna.

Sinoć sam, opet, odšetala do bunara mog detinjstva. Uvek sam se bojala bunara. Ogledajući se u tek nazirućoj vodi obuzeo bi me neopisivi strah, ali i posebna radost kad bih sebe ugledala na tajanstvenoj, tamnoj površini. Eho neke izmišljene pesmice je bila posebna čarolija. E, taj bunar je jednog dana morao da se zakopa. Od tada su novi, još dublji, još neophodniji nicali u meni svakim činom odrastanja.

Nikada nije bio prihvaćen. Uvek sa strahom ili prezirom rađao se, živeo, stario, sa samo jednim osećanjem… Bistar pogled, iskrene reči odbijali su se od iskonskog, i izvrnuta igra nije donela dar. Ono što nije - nikada neće biti, uz svu pozu i namešteno lice. Ali, koračao je, sa ciljem da stigne daleko.

"Ko si ti i zašto me celi dan pratiš!?" Besno je upitao, okrenuvši se na desnoj peti (levu nogu nije ni imao, pojela je gangrena), crnu musavu devojčicu, koja je zastala na dva koraka od njega. Nije se uplašila. Nasmešila se, više očima nego licem, sležući ramenima. Pokazivala je nešto umrljanim prstima obe ruke, ali on nije razumeo znakovni jezik.

Nadrealni prizor ga je naterao da suzbije sopstveni ironični komentar koji se već rađao na usnama. Ironiju je često koristio kao najtvrđi oklop, zlu ne trebalo, iako mu je duša bila izatkana od paučine, Mlečnog puta i stihova.

U kofer  sam spakovala ogledalo (za svaki slučaj ako se ne prepoznam) i jednu uspomenu, onu da sam živa. Skinula sve ono što me ne čini ženom, odeću, obuću, skratila sam kosu i obrisala šminku, a obukla sopstvenu kožu. Ona mi neće sakriti istinu kad se nađem. 

Znala sam da će putovanje trajati, ali ne i u komse pravcu krećem. Gola se prepustila bosim nogama da me vode.

Zatvaram oči i zamišljam.

Na nekoj sam od književnih večeri usred radne nedelje. Ovih nedelja bilo ih je poprilično, ali mi je ovo mesto posebno drago.

Veče slobodnih pesnika se održavalo svakog četvrtka u malom, zabačenom kafeu, koji je radio od sedam uveče do ranih jutarnjih sati. I sad je lokal bio pun. Veče je sveže, prijatno, pa je većina ljudi napolju. 

Rijeka na čijoj su obali sjedali im je ispirala oči svojom hladnoćom. Sunce se uvlačilo u poglede, a proljeće odbijalo da uzme maha. Sjedali su, ponovo se susrevši u ovom životu, za kamenim stolom. Po tri noge, na tri stolice, ljuljale su se pod njima gubeći ravnotežu bez noge koja bi imala porporu u stvarnosti.

Gospođa Zeleno je došla vidno podmađena.

Čekam i čekaću te. Imam million razloga da te dočekam i da te ubedim da sam most, reka, puteljak u travi i ništa više. Ne plaši se mog zagrljaja, mirisa zemlje i zvuka razigranih talasa. Mirišem na zemlju, jer sam kopala po njoj golim rukama, a talasi, kao talasi, nemaju drugi smisao nego da se po nama razliju i sva blaga u nama sakriju. Priznaj da si pomislio da sam Smrt, zato drhtiš kao prut! Ne, ja sam ono od čega čitavog života bežiš. Ne krivim te zbog toga. Samo ja znam da ti treba mnogo više vremena da shvatiš, možda i nekoliko života. Neka.

Često odsutan, u šetnji, za kafanskim stolom, odsutan od sebe, u sopstvenim lutanjima, živeo je. Ime potpuno nevažno, baš kao i godine, status, bilo šta lično bilo je nevažno. Nije bio broj, nije bio ni bilo ko posebno važan. Jednostavno, bio je ime i bezime, sve i ništa. Postojao je u danima, koji su se nizali u kalendarima, u godinama u kojima je stario, u prepešačenim stazama, u odsutnim pogledima, a najviše u neizovorenim rečima.

Pages