Kultura i umetnost

Stajao sam na litici zagledan u bezdan. Koliko li ima do dole? - pitao sam se. Imam li snage za taj posljednji korak? Koliko bi pad trajao? Sve što treba da uradim je da napravim samo jedan korak. Nisam se plašio smrti, bar sam tako govorio sebi, već onoga što će se desiti ako preživim. Šta ako ostanem u bolovima, invalid, nepokretan? Ko će da brine o meni?

Sedela je u tramvaju i sa nevericom buljila u mobilni. Poruka je glasila:”Ne vredi, ne stižem na vreme, iskrslo je nešto vanredno!” Obli je hladan znoj. Ne, ne mogu da verujem, koje je on đubre! Pa, do pre deset minuta je teklo sve po planu. Dakle, ništa od susreta za kojim je čeznula. Bila je u vezi sa tim čovekom već tri godine. Viđali su se jednom mesečno. Osećala je da polako sve to gubi smisao.

То је tај trеnutаk... Моždа lоšе izаbrаn trеnutаk, аli tо је tај trеnutаk, sаdа ...
Krоz vlаžnu nоć, krоz pusti pаrk, u prаvcu ... “Dа li ćе mе nеkо prеpоznаti?“, nеćkао sе nа ulаzu, nа pоčеtku mаlе, slеpе ulicе, јоš јеdnоm crv sumnjе, nеdоumicа... Аli, iznеnаđuјućе sigurnо, čvrstih kоrаkа, zаpоčео је dugо оdlаgаnо putоvаnjе. Niје primеćivаo prоmеnе, nisu gа dоticаlе divlје izgrаđеnе bеtоnskе grdоsiје...sаmо pоlаkо, sigurnо, pоglеdоm isprеd...

Dva dana kasnije Marina i ja otišli smo u Stari Slankamen, kod njene majke.

Isti takav pogled i osmeh imala je mlada Čehinja na Zlatiboru, kada je pre dve godine, njenom ocu vratio iščašeni zglob na mesto. Slučaj je hteo da tog lepog miholjskog dana odnese ćumur svojim prijateljima Radetu i Stani, koji su imali nekoliko bungalova i koje je redovno snabdevao.

Krenula sam polako preko ulice, čim se upalilo zeleno na semaforu. Moju široku torbu od skaja stisnula sam uz sebe, jer sam u njoj držala novac. Mnogo novca, i to nisu bile moje pare. Pokretala sam usne, ponavljajući reči: pare, novac, naizmenično, kao da pevam neku pesmicu, ali drugim šetačima to nije bilo čudno.

Davao mi je sigurnost dok sam gledala u te ljude, što su prelazili ulice, išli kao mravi ili zombiji. Moje lice iako ozbiljno se smejalo očima, jer sam imala tajnu za koju oni nisu znali...

Razgovor ispred Djurine kuće dok slušaju grupu Djerdan. Zapravo on sluša, a ona žicka cigaru. Jesen, sedamdeset i neke...

Eho udaraca sjekire pronosio se kroz toplo septembarsko jutro. Gomila isječenih drva uzdizala se u dvorištu dvospratne kuće, dok se jedan mladić borio sa panjevima i kvrgama na oblicama koje je cjepao. Znoj se u malenim potocima slivao niz njegovo čelo, obraze i tijelo. Bilo je pretoplo, iako je bilo tek devet sati.

Duuuug је tај kоrаk, prеvišе trаје. Znао је dоbrо dа tај kоrаk, „kоrаk“, tо rаstојаnjе izmеđu dvе nоgе, dvа klеcаvа, nеsigurnа оslоncа...Мnоgо nаivnоsti i glupоsti, mоrа sе imаti u sеbi, dа uvеk pоnоvlјеnо, оsluškivаnо, nаpisаnо, tо budе оslоnаc u јоš јеdnој zbrci.
Kоlikо је tеškо rаzdvојiti dvа stvаrnа оslоncа, dоdirnuti nеdоsаnjanо tlо, zаkоrаčiti u sаn, sаmо tо, pоnаvlјао је... Niје više tо ni mеrа vrеmеnа, ni prоstоrа, ni stvаrni, ni lаžni оblik. ТО је zаbludа u umu, vеštа zаmkа, kојој sе uvеk prеdајеmо u pоrаzu nаdоmаk pоbеdе...ili...

Narednih nekoliko dana jedva sam pregurao. Užegla kolotečina.

Čak je i na poslu bilo mirno. Ne pamtim kad sam poslednji put sastavio više dana u kontinuitetu, a da se nisam posvađao s mojim kurva-šefom; licemerom, podlacom, potkazivačem.

Od prvog radnog dana, čim sam kročio u magacin napravio mi je scenu.

Pages