Kultura i umetnost

„Hajde dođi! Lezi mi na grudi! Tako!“

Počeo bi da je miluje prvo po glavi, usporenim pokretom, najnežnije, a onda bi kao naučni stručnjak u Institutu za maženje, vrlo temeljno, milovao njena leđa, pršljen po pršljen, pa malo levo, pa malo desno, pa bi donji deo leđa šljapnuo par puta, tek da zna ko je ovde gazda. Ona bi povremeno podizala glavu, sva važna, sva treperava od uživanja, piljila bi neko vreme u njega sa poluotvorenim očima, dakle, obožavala je tog čoveka.

Lupkam olovkom po papiru. Otkidam vreme od vremena, koje me guši dok nezadrživo nadolazi bujica praznine i tuposti. Više i ne reagujem, potpuno sam svestan svog izbrojanog vremena, koje liči na poslednja, sitna zrnca prašine peščanog sata. Nisam uspeo zaustaviti vreme.

Nisam ga zaustavio, u okretanju glave pred olujom, nisam ga zaustavio ni sklanjajući se, zanemarujući njegovu silnu sporost. Nisam uspeo ni da ga zaustavim kada mi se činilo da mi dosadno kaplje po čelu dok spavam u bekstvu od njega.

Ilijana je po rođenju ostavljena ispred prihvatilišta za nezbrinutu decu. Bila je u korpici i uvijena u roze ćebencetu sa porukom izvinjenja u kojoj je pisalo: "Ti si jedno nevino biće, ne zameri mi što sam te ostavila. Morala sam. Možda se nekad ponovo pojavim u tvom životu. Neka te prati zdravlje i sreća." U potpisu, "Voli te tvoja majka, nikad te neću zaboraviti."

Pre nego su nam se prsti sreli, dodirujući istovremeno  slova na dve različite tastature koje su naše misli pretvarale u reči, bili smo  samo dve udaljene zvezde u nepreglenom bespuću vasione, dovoljne same sebi.

Sećaš li se, kako su u vreme embarga, naše majke pravile "kolač od ništa", čiji su glavni sastojci bili mašta i ljubav? Imao je neponovljiv ukus, aromu nežnosti, boju mekoće jagodica majčinih prstiju koji su mesili i oblikovali testo u nedokučivoj magiji stvaranja nečega ni iz čega.

Negde posle 2 svetskog rata, u Vojvodinu su počeli da pristižu ljudi iz svih delova tadašnje Jugoslavije. Bilo je onih koji su dolazili iz Bosne, Dalmacije, sa juga Srbije itd. U tim dolascima, u jedno malo mesto, blizu Novog Sada, u Titel, došli su Jovo sa Kupresa, i Donka, iz okoline Negotina. Oni su došli, kako bi naš narod rekao, trbuhom za kruhom, pokušavajući da nadničenjem zarade za život.

Tog bledunjavog i suvog oktobarskog jutra, ustala sam u pola četiri ujutru, da ispratim ćerku na ekskurziju po Italiji. Ona je začudo ustala lako i hitro, spremivši se zaćuđujućom brzinom i već po  malo  ćutljivo i ćudljivo gledala me je dok sam se ja smotala tražeći ključeve od kola. Zevnula je par puta, umalo da me proguta, ali se odmah razbudi kad smo počele da se svađamo koju jaknu da ponese.

Autor Mirko Turčinović

Devojka duboko udahnu. Podiže glavu ka suncu i nasmeja se. Bio je to jedan od onih dana kada je obuzme sreća bez nekog vidljivog razloga. Na klupi, pored nje je sedeo njen dragi, njena najveća ljubav, jedina.

Nikako nije mogao da započne rečenicu. Samo je želeo napisati pismo sastavljeno od nekoliko rečenica, ali ne, nikako. Ko zna koji je papir po redu završio u korpi za otpatke, papir sa započetom rečju, ispisanih nekoliko slova i kraj.

Probudila me je neka sasvim neobična buka koja je dolazila iz spoljnog sveta, dakle, s ulice. Roletne su bile još uvek spuštene i polumrak u sobi mi nije govorio koliko je sati, pa sam pogledala prema malom digitalnom časovniku pored televizora, ali na njemu nije bilo crvenih brojki.Uzela sam telefon da proverim još koliko ima do alarma za buđenje, ali je ekran bio mrtav, iako sam ga upravo skinula sa punjača. Ustala sam, nevoljno. TV nije odgovorio na komande sa daljinskog. Buka je postala još glasnija, kada sam se približila balkonskim vratima.