Kultura i umetnost

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Ima ih, tih volšebnih vitezova modernog doba. Ovde u gradu na sedam brda i dve reke, jedan takav već dvadest godina stoji kao Pobednik, postojano opstaje na kaldrmi Knez Mihajlove, rezervisane za kičerice i suvenir slikare.

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.

Adelita Radičević

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, '93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.

Ma, nešto se mislim, sram te bilo neobrazovani, gladni, iskreni beogradski umetniče (to se ja sebi obraćam)! Ti si našao da pričaš o cenjenoj, svetskoj umetnici! Tako se to radi! Izvrneš se naopačke, krvariš, imaš ideju, imaš hrabrosti tu ideju da predstaviš kao na tacni, budeš autozamorče sopstvenih strahova, besa i nezadovoljstva i to dobro naplatiš!

Nekoliko dana kasnije posle burnih događaja, ispred vodenice su sedeli Radovan i Mitar i razgovarali:

-I, šta si sada rešio Radovane? Voleo bih, a i tvoji novi prijatelji bi voleli, da ostaneš ovde sa nama. - reče Mitar.

- Zašto si zaspala snom koji nije tvoj? Iz takvih je buđenje bolno. Morao sam da te razbolim. Povredio sam te da bih ti zalečio ranu koju si sebi nanela. Razbio sam te u komade da bih te sastavio ponovo. Sad si opet cela. Izvini ako te je moj šamar zaboleo, ali drukčije nisam mogao da te probudim iz pogrešnog sna.

- Nije zaboleo šamar koliko je bolna java. Pusti me da spavam! Zar ne vidiš da su svi zaspali?

- Sunce nije i čeka da otvoriš oči i pogledaš u svetlost.

Kao devojčica se plašila da ostane sama u kući, pa je otvarala vrata, čim bi majka otišla na posao, i sedela na betonu kod garaže udišući miris benzina što je izlazio ispod autobusa na početnoj stanici, stvarajući masne mrlje po putu. Udisala je snažno otvarajući nozdrve,  približavajući se živoj ogradi koja ju je štitila od radoznalih pogleda. Taj miris ju je neodoljivo privlačio i sada kao odraslu ženu ali nije mogla da pronikne u pitanje: "Zašto?"

Ta zora je bila predodređena da se probudi rano, da joj se osmehne i poželi od njenog slabašnog sunca...

Preskočio je buđenje jutra, skrivajući se kao dete u tami od nepoznatih čudovišta, pod prostirkom kroz koju nisu prolazili zraci. Ni toplina nije  dopirala, okovao je ivice zaleđenim željama bola, hermetički zatvoren u papirnom kavezu.

Pages