Kultura i umetnost

Probudio ga je grubi i gromoglasni glas oca sa majčinim uplašenim pogledom negde iza njegovog ramena. Hladno i mračno jutro. Da li možeš da zamisliš taj jutarnji mrak? Žuri Ivice, samo da ne viče više, govorio je sebi. Izađe najbrže što je mogao obučen kao za odlazak u školu. Strašno očevo lice ošinu mu srce. Gotovo je, umreće.

Pаžlјivо је krоčiо. Nеkоlikо minutа pоsmаtrао је čаs lеvо, čаs dеsnо, prаznu ulicu.Теk је izаšао iz pоdrumа, nеkоlikо dаnа slаgао је svоје uspоmеnе, оdlučnо i pаžlјivо, јеdnu pо јеdnu. Nаtаlоžеnе znаkоvе vrеmеnа, pаučinu, nаnоšеnu prаšinu, svе је sаčuvао kао drаgоcеnоst, urеdnо pоslаgао nа pоlicаmа, оbеlеžiо nеčitkim rukоpisоm...zа tај trеnutаk kаdа...nеkо krоz lаvirintе dоđе, оtklјučа skrivеnа vrаtа i prоbudi vrеmе.

Branka Avramović Jugo

Usne su mu bile tanke i opore, skupljene tako da su se videle sitne borice iznad usana, upale, male oči iz kojih je varničio ciničan pogled. Pravio se da je velikodušan i otmen, nikada ne podižući ton, a u stvari je bio jedna proračunata stipsa. Zvao se Panta, i smatrao je da ga je majka zasugurno mrzela, kad je pristala da mu daju jedno toliko glupo ime. Odselio se od kuće, čim je završio sa srednjom, zaposlivši se u jednom magacinu. Majka mu je toliko zvocala šta je dobro za njega, da je to bio jedini mogući način da preživi njenu dominaciju.

Titovi pioniri prepoznavali su se po crvenim maramama. Tergal suknja, bela košulja, lakovane cipelice i marama obavezni za školske priredbe i hor. Važnije posete rodbini, bez marame, odlazak u pozorište. Svečani dogadjaji podrazumevali su svečanu, i čistu, odeću.

I rodi se čovjek samo da bi mogao umrijeti. Ova misao rodila se u glavi Radomira B, jednog proljećnog jutra, dok je sjedio na klupi u parku i posmatrao cvijet bijele rade. Nije se obazirao na slučajne i namjerne prolaznike, nije čuo bat njihovih koraka niti zvuk istrošenih motora gradskih autobusa koji su saobraćali u blizini. Samo je gledao u cvijet bijele rade.

Sreten Bošković

Nekada je jesen mirisala na pečeno kestenje i izgorelu zemlju i imala je lice starog antikvara sa naočarima zlatnog okvira. Sada nema određeni miris, ni lice. Ne prepoznajem je, nosi masku. Svet nikada nije bio čudniji. Valjda se shvatilo neshvatljivo, a to je da ne postoji ono postojano u stvarnosti, a da nije iluzija. Tuga zavedenog mozga i izdanog srca. Ako nas je izdala stvarnost nemojmo mi sami sebe.

Zaokružujem imena i pokušavam da se setim njihovih lica. Slutim osmehe.

Uspоrеnih pоkrеtа, nаnоsiо је pеnu zа briјаnjе, spоrо јu је utrlјаvао pо licu, kао dа оdlаžе čin kојi svаkоg trеćеg јutrа čini izmеđu nеmаrа i lеnjоsti. Теk је pеt, а dо pоlаskа јоš dеsеt sаti i višе.
Pоsmаtrао је svоје оči, svој pоglеd kојi uvеk u kupаtilu imа pоsеbаn smisао. Pоglеd kојi, u pаuzаmа izmеđu prаzninа, оsmоtri dоk spirа vоdоm licе оd umоrа, pоspаnоsti, grčа ili...

Branka Avramović Jugo

Pages