Kultura i umetnost

Probudili smo se prilično kasno. Tiho se išunjala iz kreveta i otišla do kupatila. Nije zatvorila vrata. Čuo sam je kako pere zube, pušta vodu u klonji, kako piški, kako se tušira. Pokušavao sam da kapke držim zatvorene i da ugrabim još koji trenutak sna. Uvek sam imao osećaj da su tih dodatnih par minuta sna koje uspeš da odlomiš od ostatka predstojećeg dana, neka vrsta pobede nad svetom, nad životom, nad uobičajenim svakodnevnim besmislicama. Nekada mi se čini da tih par minuta između sna i bolnog buđenja predstavlja suštinu života.

U jednom malenom selu u Turskoj rodila se devojčice po imenu Kosara. Njeni roditelji su joj dali ime poželivši da ima dugu, gustu, bujnu i lepu kosu. Kosara je skraćeno "Kosa", simbol zdravlja i mladosti.

Kao beba, Kosara je imala vrlo malo kose na glavi. To je njene roditelje jako brinulo. Mislili su da nije od nečeg bolesna, pa zato ne raste. Vodili su je svuda, ali nisu našli uzorak. Njihova želja ostala je neostvarena, tako su mislili. Molili su se danonoćno za njihovu jedinicu.

-Jerino, natoči mi malo vode!- dete nepomično sedi, zabavljeno slikovnicom, čuje, ali ne reaguje na molbu svoje babe.

-Jerino, tebi kažem! - baba s mukom ustaje s kreveta, lupka štapom po nameštaju, jer ne vidi na jedno oko, prilazi stolu, uzima bokal s vodom i uz mnogo napora sipa vodu u malo plavo lonče.

- Eee, Jerino, Jerino... Ništa ti mene ne slušaš, samo u knjiđe gledaš!

U periodu kada je suđenje počelo, Srđan je već počeo da se sprema da ode do kamenoresca koji će uraditi spomenik. Želeo je da sve dogovori i da se spomenik ćerki i unuki postavi par dana pre nego što oni budu davali godišnjicu. U dogovoru sa Biljanom, rešeno je da, bez dalje potrage, to bude isti čovek koji je uradio spomenik njegovim roditeljima pre više od 15 godina. Pošto odavno nije bio u kontaktu sa njim, izgubio je njegov broj telefona, ali preko jednog prijatelja koji je živeo u tom mestu pored Novog Sada, Žablju, nabavio ga je.

Autor Slađana Belko

Izmučena prilika starca u pogurenom položaju, dok sedi na terasi sa šarenim ćebetom na kolenima, kao da pokušava da uhvati poslednji trzaj sunca. Martinu je sve to mučno, i ćutnja između njih je neprijatna, iako deluje neodlučno, rešio je da ispita slučaj do kraja. Oseća kao da je on pozvan da reši tu dilemu, nesklad nastao između kćeri i oca.

 Helenina ispovest je vukla neke melodramatične korake, činilo mu se da ga ponovo obmanjuje:

Mira je nakon završenog fakulteta rešila da otvori knjižaru. Novcem koji je nasledila od bake, kupila je manju kuću sa potkrovljem. Donji deo kuće popunila je policama i napunila knjigama. Jedan deo tog prostora bio je namenjen za književne večeri. U jednom delu potkrovlja stavila je kauč, pisaći sto i policu za registratore, a u preostalom delu, bilo je manje kupatilo sa tuš kabinom i malena kuhinja.

Bila je nedelja popodne. Prolećni dan, '80 - e. Nas dvoje smo stajali na uglu Gospodar Jovanove i Višnjićeve i dogovarali se na koju ćemo stranu. Odjednom me uhvatila za ruku.

-Vidi! - rekla je uzbuđeno.

-Šta?!

Stajala je na sred ulice. Posle osam godina, usudila se da dođe blizu zgrade u kojoj je imala neobično iskustvo. Da li i dalje postoji ta kapija, taj prolaz, to mesto, ne zna ni sama kako to da nazove, ali se dobro sećala svih detalja, snažnih osećanja, koji su joj promenili život? Sećala se da je tada imala osećaj da je sve ono nedokučivo, za čim je tragala, postalo jasno, čisto, shvatljivo i prihvatljivo. Osam godina joj je trebalo da savlada strah i dođe u tu ulicu. Čega se plašila i zašto?

U glavi bubnjevi, udarci, svakakvi zvuci .Mešale su se melodije, mešale su se slike znanih i neznanih ljudi, onih značajnih i onih na koje nikada nije obraćao pažnju. Kakav košmar, pomislio je, pritiskajući naduven stomak od suve hrane, koju je gutao u hodu, ne mareći za zdravlje, hrane sa mirisima i ukusima plastike, metala.