Kultura i umetnost

Da li se majčini snovi i bol nasleđuju?

Da li su čežnja i tuga predaka pečat na duši budućeg deteta?

Koliko smo svoji od rođenja do smrti?

Da li se ikada oslobađamo nasleđenog prtljaga?

Da li se može pobeći od sebe takvog, izvajanog od ko zna kakvog vajara, sa kosturom od žice i besno nabacanom glinom koju grubim potezima taj oblikuje, a sve od zavisnosti njegovog talenta i strasti?

Brzo, grubo i prepun nadirućeg stanja najnižeg, grabio je u vrtlog . Sa "opravdanjem“ da zlo ubija zlo, iz očiju prepunih gađenja, upijao je senku, najmoćniju senku, oličenje svega što u njegovom pogledu ima jednu reč-mržnja. Odbacivao je sve blede senke, nedostojne osvete, razbacao je nepokretom i nedodirom sve prazno, izbledelo. Podizao se od tla, kružio i... Pao je, ležao je na...nije pronašao, samo se istopio, ugasio, postao je još jedan prividni trenutak... U iščekivanju, u gašenju, do novog hoda...

Davne 1806. godine u Talinu je prvi put započeta proizvodnja pekarskih i konditorskih proizvoda. Osnivač je bio izvesni Lorenc Kavijezel. Poslastičarnica je otvorena u Starom gradu i bila je poznata i po ručno rađenim bombonama i figurama od marcipana - tradicija koja je zadržana do današnjih dana.

Da li je postojalo pre ? Vreme iza okrenutih leđa, vreme koje je odbačeno jednom i zauvek. Da li je postojao on ? Besan, otužno ljutit i bremenito nemoćan. Mašući rukama nekontrolisano i nervozno, sa besom za juriš na vojsku iluzija koja se skrivala iza magle, nemoćan da dobaci kamen pomisli koji će pogoditi nakazu što štrči. Unakaziti mu odvratni izraz usana, koji nije smeh ni tuga, nešto što liči na iskeženost.

On! Sam, ostavljen od sebe i prepušten stihiji...

Ona stoji na uglu ulice koja deli Studentski grad od ostatka sveta, čudno zamišlјena, mlada i anđeoski lepa.

On, kao kobac koji je ugledao plen, skoro joj pritrčava i započinje razgovor.

– Čekaš nekoga?

– Ne, ne čekam. Stojim onako.

Kiša je u Beogradu. Bliži se kraj 2021.

U stanu iznad mog živela je jedna (ne)obična ruska porodica. Mama, tata i troje dece. Možda. Sa razlogom „možda“, jer bi i na izveštaju  komisije za popis stanovništva stajala ista primedba. Broj članova porodice varirao je između dva i deset. Ovo aritmetičko uvećavanje doživljavale su sve komšije u neposrednoj blizini, a pojavilo se kao posledica sumanutih svađa, lomljave i galame koja je probijala granice izdržljivosti.

Devedesetih se prikazivala, premijerno, serija „Policajac sa Petlovog brda“. Divni Ljubiša. Policajac sa dušom. I decom. Sam se bori kroz život baš kao i ona. Trči na posao, vodi decu u školi i vrtić, potom na karate i muzičku školu. Uz sve to pokušava da nastavi navike iz prošlog života, odlazi u pozorište, na koncerte, izložbe.

Autror Milan Pantić

Poslednja kap ledenog znoja slila se na nosa... Zasmetala je i probudila oko u snu. I uho je bilo spremno da sasluša poslednjih nekoliko rečenica.

Jedno mučno i teško putovanje, sasvim brzo i lako se privodilo kraju. Skoro sa zadovoljstvom odstupanja. Sasvim mirno i lako ni nalik poslednjim skrivenim putovanjima. Tek tako ? Sasvim uobičajeno i bez bola. Kraj u tišini, daleko od pogleda, skriveno u poslednjoj misli.