Kultura i umetnost

Ako ti jave da sam umrla potraži me negde daleko od zemlje. Biću na oblaku koji sakriva mesto pod Suncem od tuđih pogleda.

Pogledaj u nebo. Nađi njegov najtamniji deo koji se nadvio nad tobom i poslao kišu da bi ti sprao tugu . Ali, nemoj patiti kad budu rekli da sam umrla. I ako kažu da me više nema tamo gde se ljubav diše i uzdiše, znaj da sam u nekom prostoru bez težine života, u kome za sve ima vremena, jer ono nikud ne žuri.

Sedim na tremu one nevelike ćaletove vikendice, podignute na uzvišenju, pa se vidi ceo kraj, kuće, drveće, pa opet drveće, brda, mir, tišina...pevaju ptičice u lugu. (da pošiziš od tolike lepote i mira). A trem je veliki, ko u onim američkim filmovima. Ispod, kameni podrum sa nekoliko bačvi vina, sve prašnjavo… Ništa mi se to ne dopada.  Oko mojih nogu se mota maltezer, malo psetance, dok ja nervozno lupkam nogom.

"Traže se glumci amateri za ulogu u filmu...."

Dok je Lara čitala oglas u novinama sve je treperilo u njoj. Zamalo nije vrisnula od sreće. Još kao mala želela je da bude glumica. Oblačila je mamine, iako tada preduge, haljine, obuvala cipele na štikle i krišom se šminlala, a onda je dugo stajala ispred ogledala i glumila damu iz nekog filma. Bio bi to čitav monolog, pa često i dijalog pred ogledalom. Zamislila bi scenu sa dve osobe i razvijala bi priču smišljajući je tog trena.

Nisam imao matursko veče. Izbacili me iz četvrte godine srednje zbog neke tuče. Doduše, zvali su me na proslavu. Nisam otišao. Nisam bio ni ljut, ni razočaran, jednostavno, bilo mi je svejedno. I kasnije, te godišnjice i okupljanja nisam voleo, ni jednom nisam bio. Nekako mi tu nije bilo mesto. Ali, eto, te godine pokleknem.

Topla ljetnja noć. Sparna, a tiha. Ne čuju se ni zrikavci. Bože, zašto se ne čuju zrikavci? Tišinu ponekad prekida neki šapat. „Tišina tamo...“, ućutkuju nas komandiri vodova. Znoj curi ispod šljema. Da mi je za trenutak da ga skinem. Ćutim. Stežem pušku jače... Na svega pet stotina metara neprijatelj čeka. Da puca. Da ubije. Da ubije mene. Pucaću prvi. Ubiću prvi. Zašto je ovako vruće? „Tišina!“, umiruje šapatom komandir, „Neprijatelj sluša“. Uskoro će napad. Vadim bajonet iz korica i stavljam ga na pušku. Tijesno je ovde u rovu. I mračno. Usta mi se suše.

Autor Slađana Belko

Bila je na izmaku snaga. Ne može se ovako više, pomisli. Dakle, jednom zauvek treba zatvoriti vrata prošlosti.

Dаn, uоbičајеn, prеslikаn, pоnоvlјеn, drugаčiјi kоlоrit i svе је istо.Dаn, zаbоrаvlјаm kојi је dаtum, nе pаmtim kаdа i kаkо је zаpоčеlо rugаnjе mrаkа, vеlikа, оgrоmnа nеslаnа šаlа... Kаžu glаsоvi, kојi blеbеću, dа је mоrаlо sе ugаsiti svеtlо, јеr ...mа, nе žеlim dа slušаm glupоsti umnоžеnе u hilјаdаmа prаznih glаvа kоје izlаzе iz hilјаdа zmiјskih ustа.

Najvrednije što ostane iza čoveka su sećanja. Materijalni tragovi koji ostaju za nama nemaju nikakvu važnost ako nas ljudi koje smo poznavali ne pamte po nečemu dobrom i lepom. U to sam se uverila mnogo puta. 

Potaknut postom mog dragog prijatelja iz ove virtuelne stvarnosti, Dragana Jurića, setio sam se jedne priče iz vremena kada smo mi muški, u tadašnjoj Jugoslaviji,  imali obavezu služenja vojnog roka.

Prvi deo te obaveze, tzv. obuku, završio sam posle nepuna 3 meseca u jednom divnom gradu u Makedoniji u Skoplju. Posle završene obuke, dobio sam prekomandu, u srce Šumadije u Gornji Milanovac, gde sam proveo ostatak vojnog roka od godinu dana.