Kultura i umetnost

Danima je, krijući od majke, spremao stvari za put. Stari vojnički ruksak je konačno bio spreman. U polutami svoje sobe, dok se svitanje s naporom probijalo kroz teške oblake iznad planine na istoku, pregledao je, još jednom, pasoš, ugovor s agencijom, diplomu fizioterapeuta srednje medicinske škole i sertifikate o znanju engleskog i nemačkog jezika.

RASPRODAJA

Rasprodao bih sebe zbog tebe;

dao bih se u bescenje, u jad, pepeo i prah.

Pa, kad mi želja kao lasta ka nebu krene,

menjam sav svoj vazduh,

za jedan tvoj dah.

 

Dajem bore koje još nemam...

Biram smrt ranu, ako se mora mret.

Odričem se prava da hodam i da snevam;

samo za tvoje dobro,

za tvoj siguran let.

 

Dileme nemam.

Prodaću reči za minut tišine,

zakopaću u zemlju svaku od njih.

Menjam dane za carstvo tmine;

proklinjem sebe,

Stragari, 1951. godina. Posle Stanojkine smrti, Momir je dugo tugovao. Odlazak njegove žene ga je slomio i Simana i Darinka su pokušavale na sve načine da ga podignu. Posle tri godine, on se konačno predao i pao u krevet. Poslednje dane koje je bio svestan, uspeo je da nagovori Simanu da dovede seoskog pisara, i to malo imovine što je imao prepisao je na njih dve.

Verovatno će moja priča da vam zvuči kao mnoge druge, ali je ona moja i dozvoljava da je pričam.

Nikada nije voleo mačke, ta prepredena i lukava bića čije oči svetle u mraku, koje te posmatraju kao da žele da te hipnotišu. Smatrao ih je opasnijim, čak i od grupe besnih kerova. Svoju ljubav je čuvao za takmičenja i pobede u bilo kojoj oblasti, u školi, sportu, na studijama arhitekture, u životu; da ima što bolju kuću, posao, da bude uspešniji od većine. Čak je i svoju ženu smatrao za trofej.

U jednom intervju za poznati ženski časopis, izjavio je: 

Umiruće sunce bacilo je posljednji pogled na svoj odraz u kapima kiše koje su zaostale na lišću i travi nakon današnje provale oblaka. Nebo se zarumenilo i sunce je zašlo za planinske vrhove. Temperatura je istog trena počela da se spušta. Vedra noć, naročito u planini najavljuje mraz.

Kiša pada danima...spiker sa radija čita statističke podatke, „stručnjaci“ objašnjavaju...kiša pada, danima, nervozan sam...preslikani dani, ponovljene radnje, rutina kaveza, paranoja, ludilo...razbio bih TV aparat koji mi ispušta histerične glasove, reprodukuje mi slike predvorja pakla, ubija me lagano, korak po korak, deo po deo.

U salon sam ušao sav važan, iskezio se i nazvao Boga, ali, čini se da sam na prisutne ostavio prilično jadan utisak. Niko se nije okrenuo, niti dao bilo kakav znak da je registrovao moj dolazak.

Ipak, zadovoljno sam konstatovao da je baš lepo što nema gužve i što je, ako ne računamo četvrtastog tipa mrkog i opakog pogleda što su ga dve devojčice doterivale, – još samo jedna mušterija čekala pre mene na red za ulepšavanje.

- Tata, vidi šta mi je baka kupila! - uzviknula je  Nađa, trčeći mi u zagrljaj. U rukama je držala mali klavir, a oči su joj blistale od radosti, one čiste, iskrene, detinje. Podigao sam je sa poda i zavrteo, nismo se videli ceo vikend, koji je provela kod mojih roditelja, dok sam ja bio na putu.

- Malena, mnogo si mi nedostajala. - rekao sam, a moja majka se tužno smešila na vratima, unoseći Nađin ranac i trotinet. 

Kada mi dođeš u misli, ne dozvolim da odu. Dam im svoje prste i papir da počnu da dišu umesto mene, da bih ja mogla da prestanem.

Kao da si bio Nikad sve što možda nekad pročitaš, a možda pročitaš i Nikad. Jer, ti i onako ne znaš da čitaš kako sam napisala. Tvoje Nikad je uspelo da bude i moje, a da moje Sve zbog tvog Ništa i meni to isto bude .Oba su mi ništa! I ti si bio Ništa, ali sam ja u svojoj glavi Sve od tebe pravila.

Pages