Kultura i umetnost

Negde posle 2 svetskog rata, u Vojvodinu su počeli da pristižu ljudi iz svih delova tadašnje Jugoslavije. Bilo je onih koji su dolazili iz Bosne, Dalmacije, sa juga Srbije itd. U tim dolascima, u jedno malo mesto, blizu Novog Sada, u Titel, došli su Jovo sa Kupresa, i Donka, iz okoline Negotina. Oni su došli, kako bi naš narod rekao, trbuhom za kruhom, pokušavajući da nadničenjem zarade za život.

Tog bledunjavog i suvog oktobarskog jutra, ustala sam u pola četiri ujutru, da ispratim ćerku na ekskurziju po Italiji. Ona je začudo ustala lako i hitro, spremivši se zaćuđujućom brzinom i već po  malo  ćutljivo i ćudljivo gledala me je dok sam se ja smotala tražeći ključeve od kola. Zevnula je par puta, umalo da me proguta, ali se odmah razbudi kad smo počele da se svađamo koju jaknu da ponese.

Autor Mirko Turčinović

Devojka duboko udahnu. Podiže glavu ka suncu i nasmeja se. Bio je to jedan od onih dana kada je obuzme sreća bez nekog vidljivog razloga. Na klupi, pored nje je sedeo njen dragi, njena najveća ljubav, jedina.

Nikako nije mogao da započne rečenicu. Samo je želeo napisati pismo sastavljeno od nekoliko rečenica, ali ne, nikako. Ko zna koji je papir po redu završio u korpi za otpatke, papir sa započetom rečju, ispisanih nekoliko slova i kraj.

Probudila me je neka sasvim neobična buka koja je dolazila iz spoljnog sveta, dakle, s ulice. Roletne su bile još uvek spuštene i polumrak u sobi mi nije govorio koliko je sati, pa sam pogledala prema malom digitalnom časovniku pored televizora, ali na njemu nije bilo crvenih brojki.Uzela sam telefon da proverim još koliko ima do alarma za buđenje, ali je ekran bio mrtav, iako sam ga upravo skinula sa punjača. Ustala sam, nevoljno. TV nije odgovorio na komande sa daljinskog. Buka je postala još glasnija, kada sam se približila balkonskim vratima.

Đura je gledao u Dobrilu, i opet su mu se vratile slike iz detinjstva. Vesela nasmejana devojčica, puna života, a sada pred njim stoji slomljena žena, koju je život istinski pokosio.

-Daj mi još jednu cigaru! - reče mu ona, brišući rukama suze iz uglova očiju. Kada joj Đura pruži kutiju, ona uze jednu, zapali, povuče dim i nastavi:

Nikad nije mogla dugo da spava, legla bi oko ponoći, a već u pet bi ustajala, kroz polusivu mrenu na prozorima provirivala da onjuši vazduh, poput psa tragača, pomolivši nos kroz svetlu paučinu. Udahnuvši par puta miris sinoćne kiše, kraj otvorenog prozora uradi par kratkih vežbica i ode da se spremi za posao. Obično je svaki drugi dan trčala par krugova, bez obzira na vreme, ali jutros joj se nikako nije išlo. Radila je kao novinarka, u maloj  novinskoj agenciji, gde su uglavnom štampali žutu štampu, pa je često bila "na terenu"

" Ups! Pogreših...", prvo glasno, pa tiše progovori.

" Nadam se da nije tako strašno!", reče drugi.

"Tako je - kako je! Ne mogu sada ništa da promenim. Na kraju, prihvatiće to kao sudbinu!"

"Da, baš! Ali, da li Ti možeš, uopšte, da pogrešiš?"

"Ne znam, nema ko to da mi kaže!", obojica prasnuše u smeh.

"Kažem ti, zbog vere u mene, neće posumnjati u neminovnost datih okolnosti!"

Teški dani, puni vlage, noći bez sna, daška vetra, uz…bivali su nepodnošljivi. Najviše što je želeo iz noći u noć, bilo je da izađe iz odeće sopstvene kože, da oslobodi krila, da leti, da nestane. Ali, olovo je pritiskalo sve jače, zajedno sa paklenim temperaturama umrtvljavalo je mrtvo telo do tačke da se samo bes i nemoć mogu slivati.

Pages