Kultura i umetnost

Moja ptičica ove godine puni osamdeset godina. Gledam je, malo savijena u stranu, sa nesigurnim hodom, krila joj zakržljala. O, kako je volim! Osetim koliko je sama i nesrećna pored ljudi oko nje. Sama je, jer ne podnosi ljudsku hladnoću. I onda se buni, nešto zakrešti kao malo dete kada plače bez razloga. U stvari, ispušta krike očaja, jer joj treba mala pažnja i zrnce ljubavi.

Autor Pepi Kotoraš

“Skidaj gaće, Lu!”

Toliko puta sam to čula da mi je potpuno nejasno zašto ih uopšte i oblačim. Ipak, on to izgovara drugačije i one same spadnu. Našao je zajednički jezik s njima. Čak se i pogledom razumeju. Jedino sam ja nerazumna. Dopada mi se to što želi da nosim masku dok smo zajedno. U stvari, nosim dve. Jednu stavim pre nego što dođem kod njega. Svoje lice sakrijem pod jastuk. S njim sam bezlična.

Mart 2020
Dok serdar "moli" vojvodu da uvede vanredno stanje, ja sam uzela stvar u svoje ruke. I donele odluku. Stay at home, stay alive.
Kad su nam uveli sankcije i počeli sve one ratove u kojima „nismo“ učestovali deca su mi bila tek rodjena, a muž vojni obveznik.
Kad su nas bombardovali dečaci su bili osnovci, a muž mobilisan.
Stara majka, koja je živela s nama, čudila se od kuda crpim snagu da to sve guram sama.
- Zbog dece i tebe, mama.

Kаdа nаpišеš prvu pеsmu
nаsеliš nеki nоvi dео svеtа
vrаtе ti sе bivšе lјubаvi
оndа nоćimа nе zаspivаš.

Kаdа nаpišеš prvu pеsmu
оtkinеš nеčiје pаrčе nоći
dаlеkе dеvојkе nаučе tvоја slоvа
nеbо оbаspu nоvе zvеzdе.

Kаdа nаpišеš prvu pеsmu
nајvišе оbrаduјеš pоkојnu mајku
zаsvеtlе svе tvоје piјаnе nоći
оcu kао i оbičnо budе svејеdnо.

Kаdа nаpišеš prvu pеsmu
srеćаn štо nisi učiо оd drugih
nеsvеsnо оtputuјеš nа sаmi krај lеtа
i nеdаš pоlјimа dа pоžutе.

Skriven iza zavese, iščekivao je poštonošu, sa nadom da ovo neće biti ponovljeno jutro kao mnoga pre. Očekivao je, već je vreme da ta famozna pošiljka, odgovor na poruku,  najzad stigne ili ko zna, možda još jednu samoobmanu nikada neće pronaći u limenoj kutiji.

Ne, ništa, praznina rutine ponovila se, posmatrajući prolazak lica na motorčiću kako nestaje u kišnom jutru. Nije se pomerao, znao je da ništa je odgovor jutra, ali je posmatrao, nekuda odlutalog pogleda, ugušenog besa ili ...

Bio je dan kao i svaki drugi, ubitačno dosadan. Dosađivao sam se na poslu, ubijao sate. Negde oko podne, Mita Namćor, tehnički direktor, banuo mi je u kancelariju. Nisam preterano razdražljiv, pogotovo ne u to doba, ali njegovo prisustvo uvek bi predstavljalo iskušenje za moje nerve.

– Ovo je hitno! – profrfljao je sručivši mi gomilu disketa i fascikli na sto – I postaraj se da ovaj put ne prečuješ ono što ti je rečeno. Razumeo?

Kotoraš Pepi

U prvoj godini, posle četrnaeste prestupne godine hodanja levo i desno u pravcu izlaska sunca i njegovog sna, čovek je iznova besciljno šetao.

Izbegavao je da prepoznaje izmenjeno poznato, tražeći uzbudljivo i strastveno novo, ali nije pronalazio. Uzalud, iz dana u dan, tražeći samoopravdanje za besmisleni niz postupaka, pravdao je želju mogućom.

Kotoraš Pepi