Kultura i umetnost

U dugom putovanju kroz bezbroj pomisli, gde se susretao sa gomilom bezizražajnih lica, Igor M. je samo tražio da pronađe jedno, davno izgubljeno platno. Bio je to jedan poseban dar, koji su u jednoj noći ukrali nepoznati posetioci. I pored svih pokušaja da decenijama uđe u trag, nikako nije uspevao da pronađe dar koji je sebi darovao.

Toliko sam ga često sanjao da sam prestao da spavam. Sklopio bih oči, umoran, a onda bi se pokrenula ogromna vrteška u mojoj glavi i košmar bi me izmučio, tako da da sam se budio sav u znoju i sa krikom strave u plućima. Znao sam poreklo moje nevolje, ali nisam mogao da razumem zašto mi se vratila posle toliko godina. Taj ringišpil je obeležio moje detinjstvo, ali nisam ga preležao kao druge dečje bolesti, već se iznova i iznova vraćao, pretvarajući mi život u pakao.

Posle Svetislavovog odlaska, drugari su prionuli na rad želeći da posao oko raščišćavanja polako privode kraju. Čak i pauzu za ručak nisu hteli da dugo provedu. Još je bio dan, veče je tek nagoveštavalo svoj dolazak, kad je Radovan uzviknuo:

-Ljudi! Gotovo je. Uspeli smo danas da sve završimo.

-Jesi li siguran? Mada i ja mislim da je to - to!- reče Jovan, koji se pojavio ispod kućice.

Imala sam plan da te ubijem, a zatim razapnem kako bi vaskrsao u čoveka. Bilo bi to savršeno ubistvo, jer je i samo ubistvo prihvatilo da bude saveznik u zločinu, a to zločin ne bi ni bio već spasenje tvoje duše.

Niko ne bi primetio da si mrtav...pa ni ti sam.

“Pola sam pijana, on je u srcu mom, koliko koštaju, suze s ledom.” Odmotavam film svojih sećanja, dok kroz šoferšajbnu mojih naočara posmatram svet, umrljan od suza i maskare, koja mi peče oči. Zatvaram desno oko i pokušavam da gledam levim, ćoravijim okom i pazim da ne padnem...nada zaboravljenih sećanja para mi sve nerve po telu. U trenu odlučih da odem u prvu kafanu i da se olešim od pića. U glavi mi bruji pesma “Šta ce zena sama u kafani?”, pa da, šta će ali nekad treba pravila da se prekrše. Ipak se odlučujem za piće u sopstvenoj realizaciji.  Zar ne?

Adelita Radičević

Dok se probijala kroz neočekivanu gužvu u gradu nervozno je bacala pogled na mobilni koji je čvrsto držala u ruci. Samo da ne zakasni, mislila je, ali je još više brinula da se ne oznoji na ovih trideset pet u hladu. Mora da bude savršena, smirena, puna samopouzdanja, da bi u potpunosti bila na visini zadatka i zaradila dobre pare. Na tu misao se vragolasto nasmeja. Poruka je stigla: soba 211, drugi sprat, desno, nemoj da kasniš! Odgovorila je: Ja nikada ne kasnim, za dva minuta sam tu, evo me blizu hostela.

U podrumu skrivene kuće, gde je nalazio povremeni mir družeći se sa sopstvenim senkama, tu u podrumu okovanom rešetkom, koji je skriven od svakog pogleda. U podrumu imena...ispisivao je dnevnik. Sve češće se skrivao u njemu, neki unutrašnji glasovi govorili su mu da brže i brže mora sustići vetar olujnih misli da bi na kraju trke, za korak ispred, na sto postavio svoj testament. To je bila poslednja trka za koju je čuvao svu svoju izgubljenu snagu, izlomljena sećanja, potamnele slike i bledilo sopstvenog neosunčanog lica.

Sveti Ilija. Drugi dan avgusta, upekla zvezda, prašina koju nose naleti vrućeg jugistočnog vetra štipa oči. Velika utrina na kraju sela, šatori, trubači, tezge sa đinđuvama i raznim zanatlijskim proizvodima, leskovački kamioni s bostanom i paprikom , mnogo sitne, musave dece i pomalo pripiti i raspojasani seljani u hladu oraha kraj puta. Užurbane domaćice koje kupuju potrepštine za kuću, cenjkajući se s trgovcima, gunđajući kako je sve skupo...jednom rečju – vašar.

Deda Đura je otišao da se nađe sa jednim starim prijateljem iz mladosti. Sreli su se pre par dana u laboratoriji, gde su vadili neke rezultate. Nisu se videli skoro tridesetak godina, a nekada su bili nerazdvojni drugovi.

Vreme je činilo svoje, oženili su se, svako je otišao na svoju stranu, njegov prijatelj je odavno otišao iz grada. U laboratoriji su na brzinu razmenili brojeve telefona i dogovorili se da se nađu za par dana i da se natenane ispričaju.