Kultura i umetnost

Svi zidovi okrečeni su u belo. Zna svaku fleku na njima. Po ko zna koji put ih danas broji iz svog kreveta ušuškana maštom i pokrivena lažima.

„Ustani!“, povikala sam na nju, ali se pravi da me ne čuje. Počela sam da joj preturam po misima.

- Šta tražiš? – upitala je nervozno.

- Tvoj osmeh! Želim da ti ga stavim na lice.

Mirno je sedela na stolici, u sobi za saslušanje. Preko puta je sedeo inspektor Mert,  srednjih godina, nabranog čela, prodornih očiju, neko bi rekao veoma privlačnog. Listao je pred njom papire, balističke izveštaje,  pa se onda zagleda u nju, par sekundi. Međutim, ona je gledala negde neodređeno, jedva  držeći oči otvorene, gledala je, pa bi ih zatvorila na tren. Toliko joj se spavalo, nije pomagala ni kafa, ali nije smela zaspati.  Na Aninom licu nije se mogla videti krivica, niti žaljenje, čak mu se učini da se nasmejala.

Marija Ilić

,,Vedar sunčani dan, kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju praznično ruho i bijele skrštene ruke“. Tako se završava najlepša knjiga na svetu, i počinje svako moje razmišljanje o životu i smrti. ,,Igra proljeća i smrti“ kako je prvobitno i trebalo da se zove, naziv je ipak preoblikovan u ,,Proljeća Ivana Galeba“.

Baksuz, rospija, zlo...kao meta, kao bludnica za kamenovanje,  zaključana je u kavezu. Stara, već slomljena žena, svakoga dana pregledala je skrivene foto albume, ostatke gorkih, ali jedinih uspomena, odbačena od svih, osuđena gromoglasnim i čestim brujanjem bujice reči.

Probudio se posle još jednog prespavanog, slobodnog dana, umorniji no što je legao. Poslednja limenka lošeg Karlsberga gledala ga je izazivački sa stola. Kroz tanke zidove iznajmljene sobe u hostelu za nemirne duhove poput njega, čuo se glasan kikot neke pripite žene. Braća Rumuni opet imaju žurku utroje, pomislio je, dok  je vadio iz frižidera načetu konzervu pasulja i pokušavao da nađe telefon u nekom od džepova pantalona.

Nepunih mesec dana kasnije, za Biljanu i Srđana kreće nova golgota.

Dobili su poziv za davanje iskaza kod javnog tužioca, što je predstavljalo početak procesa u kome bi zver dobila zasluženu kaznu. Srđan je bio svestan toga da će morati i da gledaju tog monstruma, koji će biti tu nadohvat, ali nedodirljiv za njih.

Morao je puno da priča sa Biljanom, da je spremi psihički za sve to što ih čeka, za sve što će čuti i ponovo proživljavati pakao.

Videla sam mrtvog čoveka kome se noge vuku po zemlji.

Ogrebanih je kolena zbog klečanja pred pogrešnim bogom. Đavo mu je uzeo dušu. Jedva se kretao, jer mu je kičma savijena, a glava pognuta od stalnog klimanja.

Na sve je pristao što su tražili. Na kraju su mu uzeli i njega, a ništa ostavili. Jeftino se prodao onima koji su ga skupo koštali.

Umesto da ruku digne na njih on im je dizao u znak podrške. Umesto da na njih digne glas on im je glas davao. I zato sada ćuti, jer mrtvi ne mogu da govore.

U petak uveče ga je pozvala telefonom.  Drhtale su joj ruke, dok je nervozno okretala brojeve na starom brojčaniku fiksnog telefona. Jasno je čula svoje srce, koje je neravnomerno udaralo. Možda neće moći ni da ga čuje kad se javi, od dobovanja srca.  Kad začu dubok, promukao muški glas spusti slušalicu, uzdahne i sede. Pokuša da se smiri dubokim disanjem.

“I? Šta kažeš? Nema smisla?”

“Nema…”, reče čovek ravnodušno.

“Kao da je živeti uzaludno?”,razočarano će drugi, sasu čašicu ljute rakije pa nastavi, ”Sad’ ću ti kažem istinu!”, dok mu se lice grčilo i crvenelo od dobre rakije panično je razmišljao šta da odgovori nesrećnom kumu.