Foto: 
Grey World

'Alo, Internet!

Sad kad sam dobila vezu ima da lanem sve što mi je na napaćenoj pasjoj duši.

Uglavnom, stidim se.

Od temena do peta.

Stidim se što mi je taj kolosalni bilmez (reč je izvedena iz turskog glagola bilmek - ne znati; da ne pomisli slučajno neko da ne do bog vređam) predsednik, taj što je zaostao u razvoju kod dial up konekcije. Ako je i dotle stigao. Stidim se, što je, međutim, Dragica čula za brendiranu garderobu i tašne od par 'iljada evra. Odelo čini čoveka, klasa, protokol! Stid me je protokola u zemlji neukih i pokondirenih.

Stid me je što je ona nesreća od ginekologa ostala na radnom mestu i pošto je pouzdano utvrđeno da je primao mito, pa je u međuvremenu, da popravi utisak, mrtav pijan krenuo u intervenciju nad pacijentkinjom.

Sramota me je naštancovanih, isprepisivanih doktorata kojima se nakitila bagra koja olovku i knjigu videla nije, stidim se u ime onih koji su čitali hiljade i hiljade strana literature (umesto hiljada i hiljada sklekova i trbušnjaka - budale nadobudne)! Doktor Slina, Grobar, Mića i njima slični samim svojim postojanjem obesmišljavaju svaki napor, svaku žeđ za znanjem; stidim se, jer u glibu po kom oni spretno gacaju - nema mesta za stid.

Stidim se onog "mirnog i staloženog" voditelja koji je oplavio oko ženi, verenici, devojci, kao da je važno u kom svojstvu (jer ona nije svojima), javno to priznao - i nikom ništa. Izazvala ga kurva, ne bi on. Eno ga, smeje se blještavim holivudskim osmehom sa ekrana, brane ga kolege kako je mnogo dobar, nego ona ne valja. Puk'o čoveku film. Stidim se mizoginih štosova za 8. mart. Sramota me je kad i žene feminizam izjednačavaju sa mržnjom prema muškarcima, ili kažu da nam to sad ne treba. Kad, ako ne sad? Ženska prava, romska prava, manjinska prava, LBGT prava, prava starih, prava dece, prava ljudi sa posebnim potrebama, pravo na lečenje, na rad, na status roditelja-negovatelja, pravo na život - sve su to ljudska prava i sva su nam ugrožena! Ni jedno ne može da čeka! I svi koji osećaju sramotu zbog beznađa u koje smo dovedeni, treba da se bore za svako od njih.

Stidim se nemoći i parališućeg uverenja da smo nemoćni. Stidim se opasno plahovitog premijera koji plače, urla, lupa packe ministrima i bulazni sa svog pijedestala, a u međuvremenu rasprodaje sve preostale resurse zemlje u bescenje; donosi poseban zakon da bi mogao da na otetom gradskom zemljištu gradi falusuidnog mostruma na vodi, pravi vladu u senci kao da nam četa alavih ministara nije dosta, organizuje interno tržište rada da uposli sve svoje šrafčiće koji su se dokazali uvlačeći mu se nemilice u dupe; hraniće ih od onoga što je oteo gladnima, starima i bolesnima, bez trunke kajanja.

Stidim se "mladih stručnjaka" sumnjivog znanja i obrazovanja koji zimuju na Tajlandu dok penzioneri doslovno umiru od gladi, dok se dohoci režu tim nepotrebnim odrpancima u prosveti, zdravstvu, predškolskim ustanovama, sudstvu.

Stidim se što Perčević opet kupuje kolače. Stidim se teatralnih hapšenja i javnih procesa koji se nikada ne završavaju, već razvlače taman da zaboravimo uz taj cirkus, svoju bedu... A za koju godinicu, isti ti tajkuni, kontroverzni biznismeni i ostali bezobrazno bogati šljam, vraćaju se u svoje palate, opet pevaju, kradu, troše, grade, trguju, ili šta već rade.
Sramota me je što su nas uverili da smo pobeđeni, što svojataju i 9. mart, i Zorana (grobnim glasom), i proevropsku orijentaciju, i socijalnu pravdu i liberalizam i socijalizam i ljudska prava i levo skretanje i internacionalizam i patriotizam i duhovnost i ateizam i sve, sve na čemu se mogu pokupiti poeni, a zapravo ne veruju ni u šta i ne zanima ih ništa sem da što bolje podmaste večno gladne trtice.

Sramota me je pasivnosti, bekstva u obećanu zemlju na Zapadu (nevažno koju) u kojoj je neko, eto, samo nama za ljubav stolećima gradio i uređivao jedan principijelan i zakonomeran svet.

Očekujući da nas neko mnogo bitan pokrene i organizuje (jer ne može to tek tako, nemoj ste naivni!). Dozvolili smo najgorim svinjama ne samo da izjedu najbolju jabuku, nego i da oberu sve i puste ih da istrule, poobaraju stabla i zaseru ceo jabučnjak.

Nije tačno da se ne može i nije tačno da su svi isti. Vi niste isti.

Nije tačno da smo sve videli i da su svi već bili na vlasti.
Nismo imali predsednicu i premijerku (ne hvatajte me za reč, Nataša Mićić je na funkciju došla po sili zakona). Verujem u žene Srbije koje nisu smele da se predaju i onda kada je sve delovalo izgubljeno, kada su se mnogo jači razbežali; koje su masteri snalaženja,  i kojima je puna kapa životarenja, rmbanja i navlačenja kratkog ćebeta preko toliko bosih nogu.

Iva Radović

Komentari

Komentari