Beograd

Ovog sam leta imala priliku da vidim kako izgledaju neki drugi gradovi, neke druge evropske prestonice, metropole kao što je naš Beograd. I, mogu vam reći, BG je metropola, ali sve više sam ubeđena da su broj stanovnika, ulica i sama njegova površina jedine karakteristike jednog svetskog grada koje Beograd poseduje. Ulice su tu, ljudi su tu, restorani, kafići, hoteli, prodavnice, pumpe, firme, stare i nove zgrade, propale i renovirane kuće, postojeće i nepostojeće fasade...

Ljudi jurcaju, žure, manje-više i ne obraćaju pažnju na svet oko sebe, svako svojim poslom, svako svojim problemom. Beograd je poseban, na puno načina. Ima posebno mesto u mom srcu, to je grad u kom sam živela, iz kog sam nažalost otišla. Ono po čemu se takođe izdvaja od ostalih koje sam posetila jeste svakako ulica.

Puno poznanika, prijatelja, nasmejanih lica i...smeća. Ideš, ideš, pa smeće. Ideš, smeće, ideš, ideš, smeće, smeće... Ljudi bukvalno preskaču crne plastične kese sa djubretom, doktoriraju slalom izmedju kora lubenice, bajatog leba i plastičnih dvolitri piva. I to tako stoji. Danima. Korpe na banderama su prepune, ispod i oko njih djubreta vise nego u njima. Neuhranjene životinje razvlače one kese po ulici, užeglo mleko smrdi pod prozorom, govna razigranih čivava i njihovih umišljenih Paris Hilton vlasnica, što po asfaltu, što po travi, a najčešće na đonovima prolaznika.

Životinjske lešine razvlače se po kolovozima dok se potpuno ne raspadnu. Dobrodošli u Beograd, dobrodošli u Srbiju!

I nije takav slučaj samo u Beogradu. Čitava zemlja je prljava. Smrdi. Skoro isto koliko nam smrdi i država. Ulice se peru u dva popodne, isključivo kad pada kiša.

Hm... 'Peru'... Ne baš. Pre bi se ova retka akcija komunalaca mogla okarakterisati kao 'guranje pod tepih'. Kao što smo navikli da ne otklanjamo, već zaobilazimo probleme, tako nam i smeće ostaje tu, da nam smeta, ali da ništa povodom toga ne preduzmemo. A gomila raste. Opušci se gomilaju, ulice postaju deponije, smrde na crkotine. Sad će beogradske lokal-patriote da kažu 'dođoši su krivi, Beograd nam je takav otkako su se provincijalci doselili, dok mi, pravi Beograđani, bla, bla, bla, bla...' Žao mi je, ali to baš i nema mnogo veze s mozgom. Pa ni u ovoj mojoj selendri situacija nije mnogo drugačija. I ovde ima 'dođoša', a ima i ovih ’pravih', ima nevaspitane stoke, ima i kulturnog naroda, ima nevaspitanog profesora i kulturnog seljaka na čijoj nađubrenoj njivi ima manje govana nego u prosečnoj gradskoj ulici.

E, sad… Čija je krivica?

Da li je do nas koji bacamo, ili do onih koji bačeno ignorišu? Da li je do naše neodgovornosti, ili njihove lenjosti? Do naše bahatosti, ili njihove nezainteresovanosti? Mogli bi jedni drugima prebacivati loptu beskonačno dugo, ali za to vreme će i moja i vaša i njihova deca skakati po buđavim salamama, trčati po prokislim sokovima, iskorišćenim kondomima, gradovi će bazditi na džibru.

Ne znam ko je odgovoran, sve manje me i interesuje, s obzirom da je odgovornost među nama izumrla zajedno sa nadom. Ali, daj da mislimo o tome, da pronađemo način, jer osim gladi, tuge i nemaštine, koje već imamo, ovaj naš put lagano i sigurno vodi u bolest.

Bojana Ćebić Miletić