Bubreg u gnoju

1994.

Ja, sedmi razred, dolazim u školu. Široke farmerice, široka majica, ranac koji  je težak, pa brat bratu, jedno šes’ kila. Kasnim. Stojim par sekundi pred učionicom i pokušavam da smislim neko pametno opravdanje zašto nisam došla na vreme. Oprezno kucam na vrata, povijene glave i spuštenog pogleda, izvinjavam se i tiho, skoro nečujno, odlazim na svoje mesto. Osećam ljutit pogled profesora i stresem se na samu pomisao da sam ga razbesnela. Ćutim i pokušavam što neprimetnije da izvadim knjige i da se čas nastavi tamo gde je pre minut stao.

2014.

Ja, tri’es’ dve godine, dolazim u školu. Suknja do kolena, košulja, torba, laptop, fascikla, dnevnik. Nekoliko trenutaka nakon zvona koje označava početak časa. Stojim par sekundi pred učionicom i pokušavam da shvatim da li se iza vrata odigrava neka prvenstvena utakmica ili tuča u redu za ‘leba. Polako otvaram vrata, oprezno, jer me prošli put sašila lopta posred čela.

Mojim ulaskom slabo se šta promenilo u atmosferi, ponašanju, kao i načinu obraćanja učenika jednih prema drugima.  ‘Oooo, nastavnice, ‘de ste, šta ima?!' Ćutke odlazim za katedru, upisujem čas, pokušavajući da umirim urlanje 30 pubertetlija. Udaram šakom o astal. Tajac. Traje dve i po sekunde. Nastavlja se graja kao da se ništa nije desilo. Ulazi Branko, ni ‘dobar dan’, ni ‘izvin’te što kasnim’, ništa. Ode do svog mesta, ali je imao neka posla u klupi do prozora pa se malo prošetao i ponovo seo. Tačnije, lego.

Izdržim nekako onih 45 minuta, to jest, 35, pošto sam otprilike 10 provela pokušavajući da počnem da pričam, odnosno, da ih nadglasim. Odlazim u kancelariju, samlevena, kao da sam ceo dan okopavala krompir, a ne kulturno uzdizala. Kolege jurcaju, ulaze, izlaze, kukaju, smeju se, pričaju o problemima na svojim časovima, o deci koja prave probleme, zijane, pedagozi traže i nude rešenja.

Pričaju o roditelju koji je upravo izašao iz škole izdrndavši se na razrednog starešinu i pola kolektiva zbog đetinje ocene kojom nije bio zadovoljan. Kriv je profan. Zbog ocene. I propisno je napušen. Od strane tate. I od strane učenika. I mame. I celokupne familije. I bilo bi mu  bolje da dobro razmisli sledeći put kad mu padne na pamet da upiše ocenu manju od propisane. Propisane roditeljskim zahtevom, drskošću i pretećim tonom.

A sećaš li se kako se ono zove? Ono kad ćutiš jer znaš da si usro, kad znaš da bi bilo najpametnije da možeš da se pokriješ ušima I da u zemlju propadneš. Kad ćutiš jer znaš da bi tvoja reč nekoga uvredila, razljutila, kad osećaš iskrenu sramotu što si neodgovoran i proklinješ sebe, jer si glup, bezobziran i bezobrazan. Kako se to beše zove? A da! Poštovanje! Poštovanje, prema učitelju, nastavniku, profesoru, prema starijima uopšte.

Gde se to  izgubilo? Krepo je Tito, krepo je Sloba, prošli smo ratove, bombardovanja, smetove, poplave. Ista se govna vrte po foteljama godinama, decenijama. Poređali su se u krug i igraju igru ‘muzičkih stolica’, ali mi se čini da muzika uvek predugo traje, pre nego što neko od takmičara ostane bez mesta. Isto tako i razne ‘dive’, ‘srpske majke’ i Zuhriane upravljaju vaspitanjem, gradeći jedan potpuno drugačiji način života, jedan životni nazovi stil, vrhunac kiča. Da mi je neko rekao da ću sanjati Radeta Jorovića i Jašara kao viši nivo vaspitanja u odnosu na ove dilbere kojih se nagledasmo i naslušasmo…

Deci smo dali sva prava i, što je najgore, uputili ih u ista. ‘Otvorili’ smo im oči i ukazali na mogućnosti  i raznolikost načina na koje nas mogu jahati dok nam oči ne ispadnu. Ma bravo za nas!

Ne znam, nisam pametna… Možda bi trebalo da pustim… Da se ne nerviram, da me ne pogađa ljudska glupost, da se zatvorim u sebe i svoje i ne obraćam pažnju na klonirane mutante oko sebe. Ma jok, ne vredi. Popizdim svaki put kad se napucane mame počnu gađati ciframa koje su odvojile za ‘toalete’ svojih maturantkinja, tate koje su iskeširale moju doživotnu platu za auto bludnom sinu… I ne mogu da iskuliram. Prvo se kiselo smeškam, a onda, oduprevši se žarkoj želji da ih odalamim stolicom po glavi, ustanem i odem. Ustanem i odem. Bez reči. Ustanem i odem. I više ne sedam za isti sto. Ne tada, ne kasnije, ne nikada.

Jebale vas Slobe, jebali vas Borisi, jebali vas Vučići sa sve Angelom u paketu. Ne znam, nisam pametna… Možda bi trebalo da pustim. Da pustim i čekam da mezimice porastu, sinčići se opiju, ćerkice prokurvaju, sinovi odrobijaju pola svoje šizofrene familije. I svuda neko ludilo, neki provod, neke sise, neki sex, neki alcohol i vutra, a onda im tate upišu i završe fakultete, a vi se, poštena deco, možete jebati.  I kad porastu, radjaju se novi Dačići, novi Ilići, novi diplomirani ekonomisti i pravnici bez diploma, nove Miće Megatrendovi, nove Sandre Arfike i Milijane Pičke Materine. Jer je isto. I biće isto. Bilo je i biće.

Pre dvadeset godina i u narednih dvadeset. A ti bedo srpska, glođi kosti ostataka buržujskih odrezaka i plivaj u zarazama fizičkim dok ti lebac jedu mentalno zaraženi i zarazni.

I ćuti… Ćuti, jer ćeš inače biti ućutkan…

Jer drugačije ne može.

Tačka.

Bojana Ćebić Miletić