Ćerka Zorana Đinđića i sva „Zoranova deca“

Kao i mnogi u ovoj zemlji, nije da se nisam pitala šta se danas, deceniju i po nakon Đinđićevog ubistva, događa sa njegovom decom. U glavi su mi bile dve slike – Luka na njegovim ramenima tokom nekih antimiloševićevskih demonstracija u Beogradu i uplakana Jovana na njegovoj sahrani u Aleji velikana. Onda je pre nekoliko dana osvanula vest o njoj – naslednica prvog demokratski izabranog premijera Srbije, ubijenog pred zgradom Vlade, radi u Vladi Srbije. Zaposlena u nekakvom timu, koji se bavi marginalizovanim grupama u našem društvu. Ono što bi bilo prirodno, sledstveno, logično  u svakoj normalnoj državi, kod nas je, razume se, izazvalo polemiku.
Očekivali smo, valjda, da nam Đinđićeva deca promene državu, pošto Đinđiću nismo dali priliku za to. Pošto smo ga ubili. Mislili smo, čini se, da – nakon što smo Đinđićevoj deci jasno stavili do znanja da nećemo Đinđića – ona to isto treba da kažu ovima danas, koje takođe nećemo. Zato je bilo kakva odluka Đinđićeve dece, suprotna nameri da se bore za Đinđićevu ideju, koju smo mi izdali, za nas pogrešna.

Tako valjda razmišljaju svi oni koji su Đinđićevu ideju upoznali onog dana kada je Jovana plakala u Aleji velikana. Svi oni koji ga, iako mu nikada nisu bili bliski, danas zovu Zoran. Svi oni, koji su se – verovatno misleći da su mu bliži nego rođena deca – usudili da udare na Jovanu.

Šta je sporno u njenom zaposlenju u Vladi Srbije? I to u radnom telu, na poziciji, za koju je školovana, za koju je stekla kvalifikaciju tokom prethodnog stažiranja. Jovana Đinđić nije ušla u Vladu Ane Brnabić, Aleksandra Vučića, a ni Zorana Đinđića. Nije se učlanila u stranku, nije kupila diplomu, nije osnovala firmu, nije  „prodala“ svoje ime, ni svoju nesreću. Nije izdala Srbiju, nije izdala svog oca. Izdali smo ih mi. Odlučila je da u životu radi nešto drugo, osim da bude ćerka pokojnog premijera Srbije.
Mi smo od nje očekivali nešto drugačije.

Ja sam očekivala da ne ostane u Srbiji. Da, kao i bezbroj njenih vršnjaka, kao silna mladost ove zemlje, koju krčmimo širom sveta, pobegne odavde i pronađe svoj put negde, gde se ljudi i njihova postignuća cene i pre nego što ih neko ubije. Gde se do uspeha ne dolazi kupovinom diploma, preko partijske knjižice ili tatinog imena. Gde joj ne bi ni smetalo tatino ime. Gde joj ono ne bi bilo teret, a ni alibi za sve. Gde bi joj se možda posrećilo da joj ne ubiju tatu.

Đinđićeva ćerka je birala drugačije. Drugačije od onoga što će, zahvaljući onome što smo mi birali pre četrnaest godina, morati da biraju sva naša deca, jer drugačijeg izbora nemaju. To, međutim, ne znači da je Jovana Đinđić imala sreće. Naprotiv, ona je birala teži put.

I na tom putu nije pogrešila nigde.

Po tome je, izgleda, i prepoznaju; zato je, razume se, i napadaju, čekajući da povede ratove od kojih svih odustaju.
Jedno je sigurno  - Zoran Đinđić bi bio ponosan na nju.