Čovek, identitet i voda

Vlažno, sparno leto ispresecano daždovima, teško od zlokobnih, sivozelenih, natečenih oblaka. S večeri gledamo u nebo i pitamo se kakva će se milost ili prokletstvo izliti na nas. U stan prekoputa uselila se, privremeno (evo već dva meseca) jedna porodica iz Obrenovca. Sa četiri sivobela čupava psa.

Voda rušiteljka - prirodna, bezlična, slepa i besvesna sila. Ona ne pravi razliku među ljudima i podjednako može uništiti i bogataša i siromaha, zlog i dobrog, starca ili dete, ovaj ili onaj narod, krivog i pravog. Da bi se stradanje od vode, toliko strašno i bolno, moglo razumeti, moglo preživeti, mi, ljudi pokušavamo da mu nađemo neki uzrok, oblik i smisao.

Najšire gledano, ljudi su nasuprot Bogu. Poseže se za starozavetnim motivima potopa i stradanja pravednog Jova i tu se traže objašnjenja. Krivica je ljudska, intervencija je Božja. Voda je simbol lustracije i oslobođenja. Danas je, međutim, ideja kolektivne, depersonalizovane ili zamenjive krivice, iskušavanja i kažnjavanja onih koji nisu neposredno odgovorni, teško shvatljiva, deluje nelogično, nepravedno i zlo. Neki crkveni ljudi imali su priliku da daju zaista do apsurda besmislene i nepromišljene izjave. Zamišljam kako na čoveka koji je izgubio sve što je imao – ili, daleko bilo, nekog dragog – mogu delovati mudrosti onih koji govore da ih/nas Bog kažnjava jer ih/nas voli, da bi nas/njih, onečišćene od greha, spasao i dozvao pameti... Ko smo mi? Ko su oni? Beograđani, u čijem gradu je trebalo da se održi Prajd? Srbi? Stanovnici Srbije? Čovečanstvo u celini? Zašto je kažnjen onda baš Obrenovac, ili Krupanj, ili zašto baš zapadna Srbija, zašto baš ljudi kraj reka u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji?

Ljudi su i nasuprot prirodi. Priroda se pobunila zbog našeg bolnog, devastirajućeg prisustva. Mi nju ubijamo, ona ubija nas. Poplave su posledica našeg poigravanja sa  tlom, vazduhom,  izazvane gomilom čvrstog, tečnog i gasovitog đubreta koje ostavljamo pod sobom, oko i iznad sebe; posledica nemilosrdnog arčenja svega što je spokojno bivalo pre no što je čovečanstvo  niklo na zemljinoj kori. Krivi smo mi, ljudi; kažnjeni su, opet, samo neki, krivi ili nevini. Mada se slepilo i surovost lakše tolerišu Prirodi no Bogu, gde je pravda; gde je objašnjenje?Zašto mi? Zašto baš mi?

Voda pomera temelje identiteta. Izlokani i potkopani, oni se izmeštaju izvan lokalnih, okrvavljenih, ostrašćenih torova, i prokažena ideja bratstva balkanskih naroda, ili ocrnjene, dijabolične Jugoslavije, pomalja se iz mulja. Neki vele:  ne moramo verovati u južnoslovensku utopiju da bismo shvatili da susedima, ljudima, treba pomoći, da im se treba naći u nevolji. Mislim, ipak, da je suština u tome što su na površinu isplivale naše sličnosti i isprepletane sudbine i istorija (koliko god da je u njoj bivalo – svega) i što smo ih postali svesni. Ima mnogo nas koji smo rođeni u Jugoslaviji i koji i dalje tu „veštačku“, „hibridnu“, onakvu ili ovakvu tvorevinu, „zatvor“ - ili kako su je sve već nazivali – doživljavaju kao svoju jedinu domovinu ( s tim u vezi više mi se sviđa reč „domovina“ nego „otadžbina“, više ideja o domu nego o nečemu što pripada precima, očevima i ocima) . Mi smo, prihvatajući ogradu unutar koje su nas zgurali, ljubeći i to parče zemlje na kojem smo se našli, ostali, suštinski, apatridi.

Bilo bi korisno, verovatno, da svako iskusi putovanje u svemir i odatle posmatra planetu Zemlju. Gde bi se tada nalazio koren našeg identiteta? Verujem da bismo se definisali najpre kao ljudi. Što šire granice, to veći humanitet, rekla bih. I shvatanje da smo suštinski strašno slični jedni drugima.

Stradanje u međunacionalnim ili međudržavnim, verskim sukobima, uvek nosi sa sobom, koliko god iracionalnu ili malignu, ideju o krivici. Neko je svojom pogrešnom politikom, pogrešnim identitetom, pogrešnim oproštajem, pogrešnim združivanjem, izazvao reakciju. Pomoći stradalom u takvom sukobu nosi jedno ideološko opterećenje jer izgleda kao biranje strane.
Naprotiv, kada je stradanje izazvano nekom prirodnom, bezličnom, haotičnom silom, tu, na prvu loptu, nema dileme. Angažuju se svi resursi ljudske solidarnosti, sve zalihe dobrote i humanosti. Razorna moć nekakvog neuhvatljivog entiteta zahteva sabiranje snaga na strani „ljudi“ – najpre suseda, najpre onih koji su najbliži. Otuda, čini mi se, tako jednodušno i masovno pregnuće da se pomogne postradalima u poplavama. Iako se pokazalo da je kratkog daha, bilo je ohrabrujuće.

Nailazila sam, međutim, na prilično mlak angažman kod ponekih „nacionalno svesnih“, od kojih bih očekivala znatno veće saosećanje za postradale sunarodnike. Oni nisu propustili priliku da podsete kako patnje ljudi izbeglih iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova nisu ni izbliza toliko medijski eksponirane, i da su oni uglavnom prepušteni svojoj sudbini, nemaštini, jadu i zaboravu. Za njih, patnja bez vinovnika ništa ne govori, ničemu ne uči, ne jača nacionalno biće pa je na neki način inferiorna. Identitet se zasniva na odnosu Mi - Oni, pri čemu Oni nužno moraju biti krivi za Našu patnju, inače ona nije vredna pomena. Svaka stihijska, slučajna patnja utiče na našu unutrašnju koheziju - ali ne nasuprot Njima; stoga je i ta kohezija nekako krnja, nedovoljna, drugorazredna. Povezuje nas iznutra ali nas ne graniči ka spolja.

Na tom odnosu Mi – Oni zasnivaju se i drugi modeli kojima se objašnjava uzrok poplava i njihovih posledica. Jedna od češće pominjanih je  HAARP- teorija; ona govori o tome da su dramatični i kataklizmični klimatski fenomeni  uslovljeni, manje više, sposobnošću modernih tehnologija da igraju ping-pong sa ogromnim masama debelih, bremenitih oblaka. Neko ima reket za taj ping pong, i taj je gospodar sveta (Amerika, velike korporacije, bogati Zapad, omiljeni su Belzebubi teoretičara zavere) čija smo mi nemoćna krpena lutka; pa ipak, to što smo se baš mi našli na meti njihovih eksperimenata daje nam na važnosti i ojačava naš ponos.

Nesreće, tek, ne mogu biti slučajne; pa ako i izostaje mogućnost da saznamo ko je njihov vinovnik, svakako možemo otkriti čiji je posao bio da njihove posledice spreči ili minimalizuje, a nije to učinio. To je izdaja, nesposobnost ili zločin u našim redovima: on odnos Mi - Oni postavlja unutar nas samih, između, sa jedne strane, građana prepuštenih  sebi i svojoj sudbini, i državnih službenika koji svoje pozicije zloupotrebljavaju na štetu građana, na čijoj grbači žive. Mada i u ovom korpusu teorija ima  preterivanja, poluinformacija i nepotrebne i, moguće, sasvim netačne tragike – mnogi izvori se slažu u oceni da je većina onih pojedinaca i službi koje su morale da nas zaštite, zapravo, ostala potpuno indiferentna i zamrznuta u svojoj demagogiji i bezobrazluku. Uprkos tome što su znali – morali su znati – da se sprema veliko nevreme sa neuobičajenom količinom padavina koja će sigurno napraviti probleme, a da nama nedostaju stručni, ljudski i tehnički resursi da se sa tim problemima borimo, oni kao da su se nadali da će sva ta ogromna voda nekako zgurati pod tepih, računali na naše kratko i selektivno pamćenje, mislili da ćemo to progutati kao i mnoge, dugogodišnje, beskrupulozne svinjarije koje nam priređuju. Oni - gore, Mi – dole, spremni na valjanje u kaljuzi koju nam svakodnevno, nemilice, nalivaju novim količinama jada i besmisla.
Tako smo se vratili na početak, jer vlast – oličena u svevidećem i sveprisutnom Premijeru Pantokratoru – ovim svojim postupcima neodoljivo podseća na nekakvu zloguku višu silu. Narečeni se svakako ponaša kao plahovito vrhovno pagansko požanstvo koje svako malo ognjem pecne nekog od neposlušnih boščića i demončića svog Panteona.
A ljudi? Ljudi su ionako samo smetnja. Bezlične brojke, glasačko telo, topovsko meso, dobrovoljci, poplavljeni, stradalnici, materijal za vesti, kolateralna šteta.

Iva Radović