Da se ne zaboravi - 78 dana bombardovanja, 21 godina genocida

Bilo je to, sada već prilično davno. U zemlji koja je sama po sebi predstavljala mali ostatak velike iluzije srpskog naroda. Dovoljno davno, da se više ne plašimo. Dovoljno skoro da pamtimo. Dovoljno bolno, da nikada ne zaboravimo!

10. juna navršava se tačno 21 godina od kraja rata između Savezne Republike Jugoslavije i većeg dela zapadnog sveta, oličenog u nemilosrdnoj protivpravnoj Nato agresiji. Krvavi pir iživljavanja nad jednom malom evropskom zemljom od strane najveće vojne sile u istoriji čovečanstva, ostaće trajan ožiljak na licu celog slobodarskog sveta i večna mrlja na obrazu međunarodne zajednice. Nato operacija kodnog naziva "Saveznička sila", koja je kod nas ostala upamćena kao "Milosrdni anđeo", imala je za cilj da na pedesetu godišnjicu Nato pakta napravi vatromet za proslavu pobede "kurvinske demokratije" obmotane u plašt liberalnog kapitalizma. Da baš tako! Kurvinske demokratije! Ona prava, istinska i iskonska, ostala je samo ideal i nedosanjani san. Mrtva ideja ukopana sa sve grčkim filozofima, u nekom dalekom i skrivenom grobu radi sopstvene bezbednosti od skrnavljenja i orgijanja današnjih svetskih i belosvetskih političara, najviše onih, kojima su upravo nje puna usta, i čeka: Neke bolje ljude i neka bolja vremena, za svoj konačni vaskrs. Ono što smo mi dobili, ili što nam je bolje rečeno nametnuto kao zamena za propali socijalizam, je ništa drugo do meševine plutokratije i oligarhije, tačnije vladavine bogatih elitističkih grupa! Diktaturu jednog čoveka i partije, nasledila je diktatura kapitala. Monopol dogmatske ideje, zamenilo je otvoreno tržište sa unapred određenim i nalepljenim cenama za sve: ljude, državu, naciju, znanje, moral, etiku. Tržište koje podseća na pijacu robova u Starom Rimu, na kojoj samo retki imaju privilegiju da kupuju, dok su svi ostali osuđeni na večnu obavezu da prodaju. I to je pravi razlog Nato bombi. Neshvatanje tadašnjeg srpskog rukovodstva da se svet promenio, da je Berlinski zid pao, da je socijalizam kapitulirao, i da zajedno s njim put istorije mora da krene i Jugoslavija sa svojim radničkim samoupravljanjem. Priča kako se Nato kamarila podigla na noge zbog politike Slobodana Miloševića prema Albancima i navodnih zločina srpkih snaga, samo je besmislena floskula, i sve manje je izvor s kojeg i Amerikanci i Albanci piju vodu. Naravno, Slobodan Milošević je bez sumnje bio loš političar, pogrešna osoba u ključnom trenutku za svoju državu i narod. Čovek koji je svojim mentalitetom i političkom vizijom, kasnio najmanje 20 godina u odnosu na vreme u kojem je vladao. No, da je taj i takav Slobodan Milošević prihvatio zapadna pravila igre, nikada nijedan Nato bombarder ne bi poleteo put Srbije i Crne Gore. Ipak, na žalost ili na sreću- nije prihvatio, i to je jedini razlog poznate zle sudbine svih nas. Albanci su bili samo povod, jeftini pomoćni izvođači radova, ili da upotrebim svu opravdanu "surovost jezika": Samo prezervativ u unapred osmišljenom planu silovanja.

Amerika, nekada venčana za međunarodno pravo i njemu na večnu ljubav zakleta, u naletu svoje gordosti i imperijalne moći, ne mareći za posledice, rešila je da isto prevari sa svojom ljubavnicom - po imenu pohlepa. I danas dvadeset jednu godina kasnije, kao posledicu tog ljudskog bluda i nemorala, i sveopšteg političkog kurvanja, imamo takozvano Kosovo, ništa drugo do državno-pravno "kopile", i populaciju u stvaranju, takozvane albanske Kosovare- i jedno i drugo kao nakazni izraz izopačene slike svojih roditelja! Zlog oca i još grđe majke.

78 dana bombardovanja

Nato agresija počela je 24. marta, a SR Jugoslavija se sa prvim udarom suočila u 19 časova i 45 minuta. Za 78 dana besomučnog bombardovanja, meta zlotvora su pored vojnih objekata, bili i objekti isključivo civilne namene: škole, bolnice, porodilišta, stambene kuće i zgrade, kao i putna i železnička infrastruktura. Materijalna šteta nastala od Nato bombi je već 99. procenjena na 100 milijardi američkih dolara, da bi ponovnom analizom rađenom od strane "novih" vlasti početkom 2000-ih, procena smanjena na oko 30 milijardi. Ipak, ni Srbija, ni Crna Gora nikada nisu dobile novčanu odštetu, ili bilo kakvo drugo obeštećenje za pretrpljena razaranja. Postupak pred Mećunarodnim organima koji je još za vreme Slobodana Miloševića pokrenut protiv Nato pakta, zbog zločina protiv čovečnosti i otvorenog čina agresije mimo dozvole i odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kasnijom odlukom već prozvanih novih vlasti je suspendovan, i na taj način je država Srbija sama sebi izbila iz ruku jedini mehanizam za bar formalno zadovoljenje pravde u međunarodnim okvirima. Nato paktu je za sprovođenje agresije na raspolaganju stajalo više od 600 aviona različite namena, blizu 2 000 pilota, nekoliko hiljada avio tehničara i mehaničara, kao i oko 100 000 pripadnika Kopnene vojske sa pratećom tehnikom, pre svega stacioniranih u Albaniji i Severnoj Makedoniji. Direktno učešće u agresiji uzelo je 9 država predvođenih SAD, dok je još 14 država pružilo indirektnu podršku, ustupajući svoju teritoriju i svoj vazdušni prostor za nesmetano Nato delovanje. Od posledica bombi poginuo je 1 041 pripadnik vojske i policije i oko 2 500 civila, dok je više od 7 000 lica lakše i teže ranjeno. Ipak, veće ljudske žrtve i veće uništavanje imovine sprečila je odlučnim držanjem Vojska Jugoslavije. Armija je čeličnim otporom na Košarama i Paštriku zaustavili kopnenu invaziju, dok su jedinice PVO agresora olakšale za zvanično dva aviona (F-16 i F-117A), 47 bespilotnih letelica i pedesetak krstarećih projektila.

Ostaće zabeleženo da je za vreme agresije na SR Jugoslaviju bačeno čak 400 000 projektila ukupne mase 22 000 tona, od čega je više od 30 000 projektila sa kojima je bombardovano 112 lokaliteta, sadržalo međunarodnim konvencijama zabranjeni osiromašeni uranijum. Agresija je formalno okončana 10. juna, donošenjem kasnije više puta gažene i danas potpuno obesmišljene rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN. Rezoluciji je predhodilo potpisivanje vojno-tehničkog sporazuma 9. juna u Kumanovu, koji su u ime Jugoslavije potpisali generali vojske i policije Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović, a u ime Nato-a britanski general Majkl Džekson.

21 godina genocida

Bez obzira na sve užase, stradanja i materijalnu štetu koju je agresija ostavila za sobom za svojih 78 dana trajanja, najveće zlo po zdravlje stanovnika Srbije (i Crne Gore), nastalo je nakon bombardovanja. Zbog ogromne količine bačenih eksplozivnih naprava, pogotovo onih sa osiromašenim uranijumom, stopa obolelih od karcinoma je u 2020. u odnosu na 1999. godinu, samo u centralnoj Srbiji bila veća za čak 180%, dok je stopa smrtnosti u poslednjih dvadeset godina porasla za 110%. Zastrašujući podaci dodatno obeshrabruju, ako se zna da prema procenama stručnjaka najveća opasnost od dobijanja malignih obolenja, nastaje u periodu od 20-e do 30-e godine od agresije. Drugim rečima, decenija pred nama je period najvećeg iskušenja za naše zdravlje, a u posebno rizičnu grupu spadaju deca rođena nakon 2000. godine.

No, osim najtežih bolesti, agresija je u velikoj meri uzrokovala i razna druga autoimuna obolenja, pa u Srbiji pored postraumatskog poremećaja dela stanovništa, beležimo i drastičan porast stope spontanih pobačaja i steriliteta. Ako sve ove podatke uzmemo u obzir, s punim pravom možemo izvesti zaključak:

1. Nato agresija je predstavljala planirani zločinački poduhvat protiv jedne države i njenog naroda, protiv odredbi međunarodnog prava.

2. Nato je sklopu agresije koristio međunarodnim konvencijama zabranjeno oružje, čime je osim ogromne materijalne štete, izazvao i kasnije drastično pogoršanje zdravstvenog stanja stanovništva.

3. Komanda Nato pakta je znala, ili je morala da zna, da će upotreba osiromašenog uranijuma dovesti do naglog povećanja malignih obolenja.

4. Komanda Nato pakta je znala, ili je morala da zna, da će nepoštovanjem rezolucije 1244, nedozvoljavanjem da se manji broj srpskih snaga bezbednosti vrati na Kosovo i Metohiju i podržavanjem samovolje kosovskih Albanaca, izazvati egzodus srpskog stanovništva iz južne pokrajine.

Ako kao pozadinu rata protiv jedne suverene države imamo sve navedeno, dakle: udruženi zločinački poduhvat, brojno kršenje međunarodnog prava, korišćenje zabranjenog oružja, izazivanje egzodusa i pre svega izazivanje trajnog smanjenja broja jednog naroda kroz veštački izazvana maligna obolenja, jasno je da govorimo o ispunjenju kriterijuma najtežeg oblika zločina protiv čovečnosti, poznatom kao "genocid".

Srpski narod često anatemisan i optuživan da je u nepotrebnim ratovima 90-ih sam počinio genocid, je bez obzira na sve svoje političke promašaje i na nesporne zločine koji su počinjeni u njegovo ime, zapravo na nesretnom Balkanu jedini bio, i jeste žrtva genocida. Genocida "Milosrdnog anđela", ili zvanično operacije "Saveznička sila", neviđenog akta agresije sprovedene na "pravdi Boga", i u dosluhu sa đavolom! Genocida koji danas ima svoj ciljani, planirani i još strašniji nastavak, zvan "tiho umiranje".