6. oktobar, dan Velikomučenice Tranzicije

Negde između tegli sa ajvarom i kaca sa kiselim kupusom, u doba kada učiteljice napinju decu temom „Jesen je stigla u naš kraj“, vlaga u vazduhu i vodostaji u našim rekama naprasno počinju da rastu. OK, malo je zbog kiša, malo zbog oblaka, ali početak oktobra u Srbiji obavezno izaziva i sezonsku poplavu suza.

Naravno, u pitanju je  6. oktobar!

Dok tiha (ili se kaže mutava?) većina uglavnom cmizdri od muke, naši Šojići u luksuznim službenim vozilima (a pogotovu dedinjskim vilama) liju suze radosnice.

Stvarno, da li je iko mogao da pomisli da će narod – po kome su padale bombe, koji je preživeo hiperinflaciju, benzin u flašama, ustajanje u 5 da bi se kupila neka flaša zejtina, kome su turali šlem da brani Karlobag-Karlovac-Viroviticu (a onda Krajinu ‘ladno darivali Tuđmanu) – biti toliko tupav da iste ljude, neku deceniju kasnije, ponovo posadi sebi na grbaču?

Da li je, dakle, izostanak 6. oktobra, dana političke deratizacije, stvar kolektivne gluposti, mazohizma ili samo nezrelosti? Zašto je većini ljudi draži sendvič u ruci umesto slobode na grani? Zašto smo, kao narod, srećni i zadovoljni bačenim mrvicama, dok mirno gledamo kako nam alavi pacovi gutaju milijarde? I pri tom, godinama grickaju Ustav, taj temelj svake državnosti?

Ili, još važnije, zašto nam je draže da zobamo „to nam neko radi“ i „ma, svi su oni isti“, umesto da razjurimo gamad i oslobodimo se parazita?

Jer 6. oktobar nije izostao zbog toga što se nekakav zamajeni, večito neobavešteni profesor nadrogirao legalizma pa dozvolio krimosima da se ponovo pare sa tajnim službama. 6. oktobar je izostao zato što smo mi, Srbi – Srbi! Poslušna raja, koja će radije da veruje televizoru punom laži nego svojoj, polupraznoj korpi na kasi u samousluzi.

Dok su Francuzi skidali glave svojim obesnim kraljevima, mi smo, po navici, celivali papuču sultanu.

Dok su Ameri dizali ustanak protiv engleskih kolonijalista, mi smo (i dalje!) celivali papuču nekog veličanstvenog sutana. I proglašavali beogradskog Mustafa-pašu za „srpsku majku“.

Zato nije čudno da nam je estradni patriotizam (gde nekakav Šešelj, Bokan ili Kapetan Dragan javno, besramno i strasno, celivaju papuču Vučiću) neuporedivo bitniji od onog pravog. Milan Tepić je sebe žrtvovao da bi sačuvao svoj narod. Naši vladari žrtvuju narod da bi sačuvali svoje privilegije.

6. oktobar je ostao kao rupa na kalendaru upravo zato jer je izrešetan rafalima estradnih patriota. Umesto da se postavi pitanje

• Kako to da je, dok su padale NATO bombe po Srbiji, državna rezidencija na Dedinju naprasno postala „porodična kuća porodice Milošević“?

ovde se dilovalo

• Kako to da je Milošević isporučen Hagu baš na Vidovdan?

Umesto da se svetli primeri Milana Tepića i Milenka Pavlovića  promovišu u čitankama i ne skidaju sa ekrana (bar na godišnjicu smrti!), ovde su psihopate proglašavane za heroje. Njihova zverstva – streljanje zarobljenika, višegodišnje bombardovanje civila po gradovima, klanja i proterivanja etnički nepodobnih – gurana su pod tepih zaborava. To što su nam njihova zverstva postala ljaga na obrazu i bukagije oko nogu na putu u budućnost, danas niko ne pominje.

Da li je nekom Panamcu, Mauritancu,  Švajcarcu ili Tajlanđaninu, pri glasanju o nezavisnosti Kosova, zvonilo u glavi „to ilegalni narko-dileri hoće naprave državu“? Ili „to nekakav nesrećni, balkanski narod hoće da se oslobodi od koljački nastrojenih Srba“?

Ali to je već tema za nekakav drugi tekst…

Ovde je ključno pitanje:

Kako to da smo šestog, sedmog, osmog oktobra (i svih ostalih datuma posle 2000.) propustili šansu da budemo normalan narod? Da živimo u zemlji gde je vlast smenjiva, a kriminal kažnjiv?

Arkanovim naslednicima (ženi, deci) nije oduzeta imovina. Toma, Vitez Podšešelj Prvog Reda, ušokao se sa Dragicom u državnu rezidenciju. Mucava klitolizalica i celivačica papuče našeg Sultana, takođe. A lajavi Alek (koji nam neprekidno objašnjava da je crno ustvari belo) debelo se ušokao u medijski prostor i vanustavni poredak.

Zato, umesto suza kojima zalivamo svoju glupost, možda bi trebalo da smislimo način kako da se gluposti, jednom zauvek(!) oslobodimo? Ircima, Špancima, Grcima, Rumunima je to odavno uspelo.

Čekaj, pa da li smo mi, Srbi, gluplji od njih? Koliko je još vanrednih obraćanja potrebno da bismo shvatili da u fundusu koji oblači našeg predsednika nedostaje jedan odevni predmet – košulja sa rukavima koji se zakopčavaju na leđima?