Ali

Gramatički, "ali" je rastavni veznik; to jest, deo rečenice iskazan posle "ali" iznosi stav suprotan ili nepodudaran onom iz prvog dela rečenice. Suprotan ili nepodudaran - dakle, ne nužno dijametralan, isključiv. Celokupna misao predstavlja jednu logičku celinu. Jezik je moćan i slikovit; svarnost je ponekad još slojevitija i živopisnija no što je jezik u stanju da iskaže.

"Ali", u najširem smislu, izražava sumnju. "Ali" nas tera da preispitamo, izvagamo i relativizujemo svako uverenje, misao ili ideju. "Ali" je najsubverzivnija reč koja postoji. Za nju ne postoji nedodirljivo, ne postoji sveto. Sve se može dovesti u pitanje.

Svet nije šahovska tabla, ograničenih crnih i belih polja, po kojoj se kreću jasno obojene i obeležene figure. Postoje neke temeljne vrednosti: ali čak ni one nisu podudarne kod svih ljudskih grupa. I kada jesu, nisu neko apsolutno, nekorumpirano dobro. Šta je neprikosnoveno: sloboda govora? Da, ali, ako je zloguk, podstiče netrpeljivost i poziva na nasilje? Naravno da zbog  reči ne smeju da padaju glave, ali to ne umanjuje opasnost od govora mržnje, niti ga čini manjim zlom.

Da li je sloboda veroispovesti neprikosnovena? Jeste, ali ako nečije shvatanje važnosti sopstvene vere i veličine sopstvene uloge u nekom globalnom mesijanstvu ugrožava tuđu slobodu ili život, šta ćemo onda sa njom, kako ćemo je ograničiti? Zapaliti bogomolju, zatomiti vernike, zabraniti veru?

Da li je princip retribucije neprikosnoven? Da li svako mora biti adekvatno kažnjen za svoje postupke? Šta je adekvatno? Da li je zakon taliona (oko za oko - zub za zub) adekvatan? Ubistvo je strašno. Masovno ubistvo je još strašnije, a genocid najstrašniji. Ili nije? Kako izvagati težinu ljudskih života?

Uostalom, da li je ljudski život neprikosnoven? Verujem da bismo tu imali najširi konsenzus, pa ipak - šta sa eutanazijom, abortusom - nije li to relativizovanje prava na život? Da i ne govorim o maglovitim predelima prava i etike u kojima se kriju ubistvo u samoodbrani, nužna odbrana i njeno prekoračenje, oružani sukobi bilo koje vrste.

Ne postoji ni jedna civilizacijska tekovina - ma koliko velika, važna ili nesumnjiva bila,

u koju se ne može posumnjati ili kojoj se ne bi imalo šta zameriti. Uvek kada nam se čini da smo sasvim sigurni u neko uverenje, bilo bi korisno promisliti i o onom sasvim suprotnom i videti da i u njemu nema troščica istine - ako ne opšta, a ono makar za jednu grupu ljudi; i u tome, razumeti da takvo uverenje za tu grupu ne mora biti iracionalno.

Britanski antropolog Evans Pričard, koji se bavio religijom Nuera i Azanda, poimence veštičarenju kod ovih potonjih, pokazuje kako logički aparat tih "primitivnih" plemena nije, kako se do tada mislilo, nepotpun, rudimentaran i nezreo, već potpuno isti kao i kod nas, "civilizovanih". Njihova uverenja su u saglasju i čine zaokružen sistem. Oni ne veruju slepo u vradžbine, znaju da one mogu i da zakažu ako nisu ispunjeni određeni uslovi i daju logički ispravna objašnjenja zašto se nešto dogodilo ili nije dogodilo.

Edmund Lič ovo tera još i dalje: kada pritisnete taster i očekujete da se upali svetlo, vi činite u suštini isto što i osoba koja očekuje efekat nekog magijskog postupka (vi verujete da postoji strujno kolo, imate određeno, najčešće maglovito znanje o električnoj struji, vodovima i potrošačima, ali ne možete znati da li će oni, u vašem konkretnom slučaju, doneti taj rezultat: samo sa izvesnim pouzdanjem možete da verujete u to).

Sadržaj uverenja nas razlikuje, ne način na koji su ona među sobom povezana. Ni nauka ni ratio nisu nepogrešivi, pa ne možemo samozadovoljno tvrditi da su naša uvek i u svakom slučaju bolja od tuđih. Da bismo razumeli ljudske postupke i zaista naučili nešto iz tragedija, moramo da razumemo - a i dovedemo ih u pitanje - motive i sisteme uverenja koji su do njih doveli. Tuđe, a takođe i naše sopstvene.

Anatol Frans (ovo sam davno čitala u "Jeziku oko nas" Ivana Klajna, pa ću da parafraziram po sećanju) priča kako je, kao dečak, odmah pošto je naučio da čita i piše, odlučio da napiše filozofsko - religijski esej. Pošto je počeo naslovom "Šta je Bog" otrčao je da pita majku da li je tako dobro. Ona mu je odgovorila da jeste, samo da bi trebalo da stavi upitnik jer pita - šta je Bog.

"Ali ja ne pitam!" - odgovorio je mali Anatol - "Ja znam!"

"Ali pitaš!" - strpljivo je objašnjavala majka, dok joj na kraju nije dodijalo, pa ga je izdevetala.

Od tog doba, piše Frans, ne samo da stavlja upitnik svuda gde mu je, po pravopisu, mesto; nego je sklon da stavi veliki upitnik na sve što misli, govori i radi.

U tom smislu neophodno je "ali", kao simbol zdrave sumnje u sve neporecive autoritete i vrednosti. 

Ama nisam nekakav okoreli cinik zgrčene duše, samo nisam slepih ubeđenja.
Sumnjam, ali verujem.

Verujem, ali sumnjam.
Ne dirajte mi "ali". 

Iva Radović