Alijenacija

Baratanje činjenicama u vezi sa bruto društvenim proizvodom, prosečnim neto dohotkom po glavi stanovnika, potrošačkom korpom, mogućnostima obrazovanja, napretku demokratije pokazuju da je čovečanstvo napravilo jedan veliki iskorak i da, u odnosu na neka prethodna vremena, postmoderni čovek ima većih i boljih mogućnosti. Takvo sagledavanje je istinito u smislu napretka civilizacije. Današnji automobili, tehnika, informacione tehnologije, infrastruktura, koji su nekad bili nezamislivi, dostupni su čoveku. Svi ti statistički podaci ukazuju na poboljšanje uslova življenja, sa jedne strane, a sa druge strane u porastu su suicidalnost, apatija, nadasve raširena depresija, zavist, ljubomora, nesamokritičnost i hedonistički osećaj sveta u konzumerističkom društvu. Šta kida onda ove niti egzistencijalnog napretka i kako se zove provalija koja stoji između ovako kontradiktornih i oprečnih činjenica? Naravno, radi se o čovekovom otuđenju. Ono je jedno od postmodernih pošasti i novih civilizacijskih normi. Sve je upakovano i smešteno u jedan organizovan dan, ali postmoderni čovečuljak gubi tlo pod nogama. Sve mu je savršeno interpretirano, ali život mu je postao komercijalizovani cirkus.

Postmoderničovek je nezadovoljan, jer se ispred njega postavljaju nerealni ciljevi. Zato on ima potrebu da se otuđi i dehumanizuje, da odglumi pristojnost i potrebu za dostojanstvom, da kroz kiseli osmeh pokaže da mu je bitno opšte dobro, a ono što se krije u njegovoj ispucaloj duši je samodovoljnost. On je ustvari biće koje potpuno autistički doživljava ovaj svet. Koliko god se trudio da to ne prizna, on je rob hijerarhije savremenog sveta gde je kapital, nepredvidiv kao vremenska nepogoda zastrašujućeg tipa, rukovodilac naših života. Ko može da sruši sistem koji je uspostavljen od strane interesa krupnog kapitala? Neka politička stranka? Pojedinac? Ta tvrdnja je smešna. Srušiti ga mogu samo oni koji su ga izgradili, i to samo ako im ovovremeni nanosi štetu, i to samo da bi ga rekonstruisali i izvršili revitalizaciju svog bankarskog ustrojstva.

Zato je čovek otuđen. To mu je spasonosni pojas egzistencijalnog opstanka. To mu je karta za napredak u karijeri. To mu je maska ispod koje se krije gađenje na bezdušje onih iznad njega, kojima je jedini cilj dominacija nad zabludelom masom.

To mu je i konačno lažna uteha da nije potčinjen. 

Ivan Novčić