„Ana voli milovanja“ i ostale jezičke igrarije

„Poštovana gospođo, predsedniče Vlade…“

Uh, bre... To što nesrećnik, koga je Mali Alek izvadio iz svoje kutije sa igračkama i postavio na mesto premijera, ne zna svoju (a ni tuđu) funkciju, teško da je običan lapsus. Upravo to je, nažalost, suština tragičnog, trinaestogodišnjeg urušavanja  Srbije! I njenog pretvaranja od jedne normalne, demokratske države u privatnu igranicu narcisoidnog klipana. Zato, Đuro, pre nego što jurneš na mikrofon, stani, razmisli… Jel se trenutno igramo jurke, žmurke ili demokratije? Da li Ana žmuri ili juri? I ko će koga tu da zapljuje?

OK, izjava bi bila baš dobar humoristički štos, samo da je skeč izveden na nekoj stendap pozornici, a ne u Skupštini. Plus ga nisu odglumili ni Mićko, ni Ivan Prcoljak, ni Kesić, ni Điđa, čak ni neko od mnogobrojnih skupštinskih klovnova, nego, po Ustavu Srbije, najmoćniji čovek – Đuro Macut.

Ponavljam, to ne može da bude lapsus, nego žalosni dokaz naše debilokratije. Što bi čovek koji ne zna dal je poš’o (il je doš’o?) u Lebane ili Hlebane morao da zna svoju funkciju? Nared‘lo, bolan, od sutra ima da budeš Premijer, skidaj taj beli mantil, oblači službeno Versaće odelo, i to je to.

Šta tu nije jasno, Đuro? Tvoje je da se povremeno slikaš (ali u pozadini!), da pročitaš papir koji ti se da, da se ne mešaš sebi u posao i da ponekad otrpiš pljuvačku A(psolutnog) V(lasnika) Srbije. Ono „nisam, Đuro, zadovoljan radom vlade...“

Čekaj, dobio si vilu od milion evra, voziš se u „bendži“ ko da si član Sinoda, imaš nekretnine ko da su ti Arkan, Ceca i Mišković rod rođeni, pa šta mari to malo pljuvačke? Ako ti baš smeta da budeš pljuvaonica, pitaj Drobnjaka da ti objasni prostu stvar – najbolja zaštita od pljuvačke je partijski vazelin. S tim što mora da se nanosi se redovno, najbolje podgrejan debelim crevom Velikog Vođe.

Uostalom, ako ti, kao endokrinolog, ne znaš kako da rukuješ pljuvačnim i međunožnim žlezdama, ima ko će! U zemlji u kojoj se nekakav Đoša iz Dudulajca  kupuje za sendvič, ima mnogo onih koji će za šaku masnih privilegija da prodaju obraz.

Jer u jednu Đurinu frojdovsku omašku* stala je sva tragedija ove nesrećne zemlje. Cela Srbija pretvorena u igraonicu Malog Aleka, ceo sistem je pretvoren u vazelinsku piramidu. Ako je poslušnost važnija od sposobnosti, onda je neizbežan rezultat – katastrofa! Manimo novosadsku nadstrešnicu, manimo Grčićevo loženje blata u termoelektrani, istorija, ta „učiteljica života“, dala nam je bar jedan dokaz pogubnog dejstva vazelina:

Hitler je izgubio (takoreći dobijen!) rat jer nije slušao stručnjake, generale. Staljin, koji je pobio više svojih generala nego ceo Vermaht, shvatio je da stručnjaci ipak treba da vode vojsku, nikako poslušnici. Zahvaljujući tome crvena zastava je pobodena u Rajhstag,  zahvaljujući tome kukasti krst nije uklesan na Ural. I zbog toga danas međunarodne tenzije nisu u Sibiru, na nekakvoj nemačko-japanskoj granici.

Pa šta smo, aman, mi Bogu zgrešili da večito budemo u igraonici velikih sila i domaćih budala?

Partijski pioni koji su dospeli na šahovsku ploču politike zahvaljujući umakanju u lubrikante sami su krivi za pljuvačku koja se cedi po njima. Problem je u tome što se ta pljuvačka (a i mnogo gore stvari) cede po svima nama!

Da li bi se u ovoj zemlji išta promenilo da je, umesto Đure Macuta, premijer nekakav šnajder Đura? Onaj „šio mi ga…“? Ili Vulin, Đuka, Pera, Mika…

Da li bi se išta promenilo da se spisak ministara čita, guzački, otpozadi, da dr Macut bude Ministar za lapsuse i leteće irvase, a Milica Preletačica Šef Vlade?

Naravno da ne bi. Jer naš spisak ministara je – palindrom! Ona igra reči gde ma sa koje strane čitaš, smisao ostaje isti. Ono „Ana voli Milovana“. Samo što u našem slučaju Ana voli milovanja, i što je kod nas očuvan besmisao!

Uz sitan izuzetak. Kako god čitali, Ana ostaje Ana. A Macut? Čitano u nazad, njegovo prezime postaje jasna poruka. Poruka vlasnika Srbije svima nama, njenim građanima.

____________________________

* Frojdovska omaška je nehotična greška gde neko podvesno izgovara ono što misli umesto onoga što je nameravao da kaže. U Đurinom slučaju podsvesna poruka je: „Ne, ja nisam dorastao tome da budem premijer, to mora da je neko drugi“.