Blue Monday or...

Na samu Bogojavljensku noć, gospodin Bogosavljević, direktor Ipsos Stratedžik Marketinga kaže da dva miliona GRAĐANA veruje Aleksandru Vučiću, premijeru Srbije. Ceni gospodin da kako god da meri podršku Aci, ona je tol’ka. I kantarom da vaga, i metrom, na kubik, i odokativnom metodom… Tu je negde oko pedeset procenata. Ma i da se ujedine svi ostali politički subjekti i objekti, ne mogu da stignu i prestignu težinu, količinu, veličinu, Ace i Acine partije. Aca je Bog, po pozitivnim reakcijama.

Pitam se ja, ko to reaguje pozitivno na njegovo reagovanje, na njegovu pojavu, na njegove tikove, lizanje usana, ono što radi sa rukama… Centrira se, valjda. Ja, njegov broj nisam zaokružila, niti njegove stranke, niti onog iz Bajčetine, muža supruge predsednika republike. I da sam bila u prilici, znam da ne bih, ali eto nisam ni bila u mogućnosti da izađem i ostvarim svoje građansko pravo. Morala sam da šljakam. Prepodne na belo, popodne na crno. E, a sad ne šljakam nigde. I sad je kao bolje, jer mi to oni omogućili, da napokon nedeljom ne radim. Skoro pa dva meseca. Ako još toliko ne budem radila moraće dete da mi se vrati sa faksa, iako je na budžetu. I kome je to bolje, pa se oseća pozitivno?  Ko to pozitivno ocenjuje reakcije premijera?

Oni što im je smanjio penzije za deset procenata ga ne vole, garant, njih je više od million i sedamsto hiljada. Možda samo njegovi roditelji, penzioneri, al’ to je samo dvoje.

Oni, koji su  još uvek u radnom odnosu, imaju i manje plate, nego penzioneri penzije. I njih je otprilike isti broj ko i penzionera. Ukupan broj punoletnih koji bi mogli da mu pruže podršku je nešto više od sedam miliona, ali tu million mrtvih duša nije izbrisano… Nezaposlenih je oko osamsto hiljada. Suma sumarum, onako odokativno, sve jedno dal‘ na kantaru ili na metar…ne vata mi se računica. Studenti su “t’nka svirka” što bi rekli moji Piroćanci. Apatično to postalo, ako i izađu na ulice, izlaze samo da neke svoje zahteve ostvare, da im se ne poveća broj bodova, ili ne smanji broj ispitnih rokova. Ne vide širu sliku.

Ili gorštaci, po selima... Ma i njih malo, sramota i da ih ubrajam.

I kome se još gledaju jedni te isti likovi već dvadesetipet godina? Bili su bre, mršavi, nisu imali ni sve zube, ni stanove, vile, nisu znali ni da skijaju, bili urasli u brade i kosu, nisu imale sise, imale sarme na glavi, sad peglaju kose svakodnevno…

I najviše me nerviraju ovi što se školuju. Trebaju nam dobri skauti. Da krenu da vrbuju po univerzitetima ovu decu što su u kolicima bila kad smo zviždali i lupali u šerpe. Oni za bolje, jadni i ne znaju. Oni misle da je ovo normalno stanje. Jer, kad čitav zivot provedeš gledajuci roditelje kako manevrišu i izvode mađioničarske trikove da preživite, kako da veruju da treba bolje?

Treba njih prosvestiti, prosvetliti, obrazovati, naučiti, izvući na ulice. Da sagledaju širu sliku. Da se ne školuju da bi sutra radili za minimalac, ili da bi bežali iz zemlje. Ne gledaju mi se jedni te isti. Dosta je bilo, nakrali se šta su se nakrali, sjebali su sve što može da se sjebe. Ovi mladi, kad bi se politički aktivirali, ne bi imali šta da pokvare. I da im damo deset godina vremena, malo je da se osvežimo. Al’ ja verujem da će ipak malčice bolje da bude, samo da ih pokrenemo. Znam, bedno zvuči, ja, majka jednog studenta bockam istog da izađe na ulice i demonstrira. Ali, mi smo znali za bolje, a oni ne.

Plašim se da će tuđe uvek bolje da im bude.  Ili je strašnija pomisao da su oni ubeđeni da ni sad nije tako loše…

A, možda sam ja malo depresivna zbog ovog ponedeljka. Kažu da je treći ponedeljak u januaru najtužniji u godini. Biće da je to.

Tamara Živković