Botokomunizam i botototalitarizam

Svi znamo šta je komunizam i totalitarizam, ali pošto većina nas pokušava da pronađe adekvatni termin da opiše režim u našoj zemlji, valjalo bi da se termini „botokomunizam“ i „botototalitarizam“ zapišu u svim našim rečnicima, kao i to da svoje mesto pronađu i na Vikipediji. Sa sve slikom premijera Aleksandra Vučića, što da ne. Pomoću ova dva pojma bismo opisali kako su se naprednjaci dosetili revolucionarne metode kako da nam uvaljaju iste fekalije samo u drugom pakovanju, tako što će nam pomoću botova i interneta ponovo uvesti komunizam, s primesama totalitarizma. Naši stari govore da je bilo lepo dok je bilo Jugoslavije, Tita i komunizma, ali istina je da im je onda sve bilo lepo samo zbog toga jer su imali pare i ni zbog čega drugog. To što su mogli od plate da kupe auto, odu na letovanje i da od jedanaestog dela svoje plate kupe za ono vreme supersonični bicikl nema nikakve veze sa komunizmom. Pre će biti da se Tito zaduživao, a sve te „poklonjene“ bicikle i letovanja naših starih sada nove generacije otplaćuju, neretko sa još dva, tri aktuelna kredita. Osećaj da nešto ne valja u komunizmu bio je potisnut i zavaran novcem. Na Goli Otok su pored ostalih osuđenika išli i oni koji su pokušavali na sve načine da vrate zaslepljenu masu u realnost, koja je na kraju došla sa zakašnjenjem u ovaj vek, ali na kratko, jer je SNS stupio na vlast. Ono što sprovodi SNS je u stvari je stari projekat. Botovi su u stvari neokomunisti koji žele da nam ponovo stvore iluziju komunizma. Time bi se stariji nostalgični građani privukli na glasanje, a mlađi ionako ne bi bili svesni ili ne bi bili zainteresovani što je isto ključan faktor. Pogotovo bi im bio nejasan pojam komunizma jer u to vreme nisu ni bili rođeni. A, za vreme vladavine Slobe i žutih su ionako bili previše mali da bi znali koja je tek razlika između komunizma i žutih, potom žutih i naprednjaka. Njima je bitno da se ide napred, s toga u nazivu stranke stoji reč „napredna“. Time je botokomunizam ubio dve muve jednim udarcem i zahvaljujući internetu veoma brzo ušao svima u glavu. Vučić nema para i nema kako da se zaduži u dovoljnoj meri da nas zavara novcem, ali tu je nešto drugo što pali kod naroda. Opšte je poznato da se Srbi lože na čvrstu ruku, tako da taj adut naš premijer stalno koristiti, ne libeći se da nas naziva neradnicima i da nas upoređuje sa Nemcima. Sličnost sa komunizmom ogleda se i tu tome da se pod njegovom vladavinom odigralo najviše stranačkih zapošljavanja nego pod bilokojim režimom posle komunizma. Šta bi to bilo drugo do vraćanja u jednopartijski sistem, i to još komunistički. Potom u oči jako upadaju komunisti i potomci komunista koji su i dan danas na jaslama države. I taj SPS je u stvari produžena ruka komunizma. Botototalitarizam se ogleda u tome da botovi redovno prate svaku objavu na društvenim mrežama, a potom sve što je sumnjivo prijavljuju i onda imamo situaciju da ljudi završavaju po zatvorima i da im se oduzimaju računari i telefoni. Tako su u Jugoslaviji oni koji su bili u partiji prijavljivali svoje komšije zbog jedne cigle koju bi uneli u dvorište. Onda bi komšija plaćao kaznu zbog nelegalne gradnje. Što je apsurd budući da sa jednom ciglom ne možeš apsolutno ništa da gradiš. Ako bi se neko ne daj bože napio i počeo da priča loše o Titu, odmah bi bio prijavljen i u pritvoru bi ga policajci tukli do iznemoglosti, a u težim slučajevima bi nesrećnik bio poslat na Goli Otok. Nema razlike. Da bi botokomunizam dobio još više simpatija u narodu, premijer je bio spreman da od sebe napravi žrtvu i izmisli pokušaj atentata. Svi poštovaoci komunizma veoma uživaju u svim pričama i mitovima o atentatu na Tita iz kojih se isti izvukao jači nego ikad, tako da je Vučićeva analogija sa Titom u smislu atentata bila pun pogodak. On se kobajagi izvukao jači nego ikad i suvereno i samouvereno vlada ovom državom. Čini se da je time konačno učvrstio svoj botokomunistički režim. Nalazimo se u sado-mazo svetu gde je iluzija komunizma obnovljena, a istovremeno osećamo stravične posledice istog. Mlađe generacije će samo produžiti agoniju jer još dugo neće znati za bolje, a oni koji su prošli sve režime polako počinju da odlaze na onaj svet ne ostavljajući nam nikakvo upozorenje o onome što nas čeka.

Radmila Stolić