Čizme od sedam milja

Iskazivanje političke volje, ne samo u Srbiji, već i u uređenijim društvima vodi ka stigmatizaciji odnosa, u podele i političku urbanu gerilu u istraumiranim i zatvorenim zajednicama poput srpske. Ditirambno obraćanje vlastodržaca o hvatanju u koštac sa posledicama politike prethodne političke garniture, spojeno sa mantranjem o stabilnosti kao vrhovnom paganskom Bogu kome se prinose darovi u obliku punih autobusa koji prate to političko hodočašće, posmatraču sa strane deluju zbunjujuće i zastrašujuće.

Stiče se utisak, da izuzev u kampanjskim sloganima, stranke ne žele zajedništvo i solidarnost za opšte dobro, naprotiv obraćaju se reaktivno određenim grupama koje su uspele da izoluju kao lovci divljač u planini. Iz priloženih kampanjskih izveštaja vidimo da je sličan profil ljudi na skupovima podržavao i Broza, njegove naslednike, Miloševića, DOS i njegove sledbenike i sada naprednjake i koalicione partnere. Мasa koja glasa. Već sutra će sa novim jačim likom u nove pohode, lične pobede i nacionalne poraze.

Ono što ih odlikuje je nedostatak vere i sigurnosti, ali i potkovanost nadom da jedan čovek može sam da reši njihove probleme. Ta mentalna postavka rasprostranjena u Srba, koštala je i dalje košta u zapuštenoj nacionalnoj ekonomiji, utrinama umesto njiva i voćnjaka i praznim kućama. Predvodnici, pak, to nikako da uvide, da isti koji podržavaju itekako iste i razrešavaju. Redovno pred izbore, nove političke sekte, raskolnici bez predznanja o metodologiji i strategiji olako prelaze preko činjenice da ništa nikada nije opstalo samo na obećanjima.

Za trajanje su potrebna čuda. Dizanje iz mrtvih, prehranjivanje naroda, vaskrsnuće.

Lažnih je mesija uvek bilo sijaset. Hodali su zemljom sa repovima od uvlakača od Horgoša do Prohora Pčinjskog i trudili se da privuku masu. Masu koja čeka mesiju, a klanja se prorocima. Paganski refleks zbijanja u gomilu i neštrčenja. Osećaja pripadnosti trenutno jačemu. Sa druge strane, prozivanjem od strane vladajuće većine i dirigovanih medija, slobodoumni građani se nagrađuju najbezobraznijim pridevima. Potkazani su različiti, kao okuženi, kao smetnja napretku i boljitku koji je zaseo u rečima i izjavama trenutne većine kao dete na nošu, ne znajući da će odrastanjem da pređe na šolju.

Šablonsko poimanje politike nametnuto u svetskim razmerama ustrojilo je politiku da mir i stabilnost nemaju alternativu, a nikad više sukoba i pogibija. Da je blagostanje pitanje poštovanja zakona i nametnutih pravila, a procenat najsiromašnijih i lišenih pristupa zdravstvenim uslugama sve veći. Da je poštovanje različitosti vrhunac demokratskih dostignuća, a različitost većine se zatire. Da je solidarisanje sa bogatima korisno, a dotle zapostavljanje izvornog i prirodnog pretvara građane u puke potrošačke legije preopterećene sobom i sofrom.

Mi imamo kapacitet za velike poduhvate i sposobni smo da obujemo čizme od sedam milja, ali nismo dugoprugaši. Trčimo na kratko i ne znamo da poentiramo, da izvučemo korist od zadatog udarca. Kratkog smo daha i nedostaju nam istrajnost i postojanost. Volimo šminku, a ne prirodno, te nasuprot civilizacijskim dostignućima zavaravamo se evropskim integracijama. Bez zadnjih misli o interesu koji može iz toga da se izvuče, jer baš to trenutno odgovara nekome, negde. Samo zato što život to iziskuje. Što generacije ljudi u Srbiji tome teže. Što su mnogi dali sebe na oltaru promena za opšte dobro. Žrtva za žrtvom u ratnim i mirnodopskim periodima. Da je za dostojan i dostojanstven život potrebno prkositi i boriti se!

Inače, čemu narod bez teritorije? Čemu teritorija bez naroda? Čemu narod i teritorija bez slobode? Čemu, narod, teritorija i sloboda bez obrazovanja? Čemu narod, teritorija, sloboda, obrazovanje bez posla? Čemu narod, teritorija, sloboda, obrazovanje, posao bez  dostojanstva?

Samo dugogodišnje, višedecenijsko i vekovno stvaranje odnosa i uslova vodi u boljitak. Podvizi kratkog daha koji inspirišu naše ljude služe više protivnicima nego nama samima. Na njima se gubi vreme i energija koji su potrebni za trajanje. Protivnici likuju i koriste naša nadahnuća. Slavopevno pospešuju naše istorijske greške uvlačeći nas u neraskidive vidove izdajničkog saučesništva  kroz pristupne, prelazne, ali obavezujuće ugovore, dogovore, potpise i fusnote.

U ime naroda, na nama je da se oljudimo, osnažimo i obogatimo duhovno i materijalno. To dugujemo generacijama koje dolaze kao zalog vremena i nasleđa koja su nama ostavljena.

Dragan Pajović