Crna hronika - zabava miliona

Crna hronika je specifična rubrika za svaki medij, poseban izazov svim novinara, nezaobilazni segment u dnevnom informisanju svih čitalaca. Najzanimljivi, najčitaniji kada su u pitanju čitaoci u Srbiji.
Mediji će svakako ispuniti svoju svetu dužnost kumovanja opštem sunovratu našeg društva onog trenutka kada, pošto smo sve već videli u njima – sex, drogu, nasilje i priključečnija, budu uživo prenosili ubistvo i(ili) samoubistvo. Kako je smrt već glavna vest u svakoj vesti, potrebno je samo učiniti je još aktuelnijom, „glavnijom“. Kako kamere i novinarske pisaljke nisu još „dobacile“ do toga da, recimo, budu na uzglavlju umirućeg trogodišnjeg deteta Srđana Žike Todorovića, nije zgoreg tu tragediju pretvoriti u rijaliti program. Sve i da ne pratite televiziju, apstinirate od novina ili internet medija, juče ste morali da čujete – ako ništa, onda bar u redu u supermarketu, prebirajući po svojim bušnim džepovima -  da je popularnom srpskom glumcu umrlo dete. Ta ružna vest, očekivano, našla je svoje mesto u svim medijima, što nikoga ne treba da čudi, jer je reč o detetu javne ličnosti. Prenošenje te informacije nije problem; ona jeste deo hronike, kojom se svi bavimo, ali način na koji su se mediji bavili tom vešću jeste problematičan. I to je, zapravo, suviše blaga reč za ono što pojedini mediji i njihovi radnici, koji zovu sebe novinarima, rade porodici nesrećnog deteta, tom detetu i celokupnoj javnosti u ovoj zemlji već dva dana (bez izgleda da će se skorije nešto promeniti).

I pored toga što ne vredi ulaziti u to šta ko voli da čita, koliko neko preferira, a koliko ne da gura nos u tuđu intimu, ne verujem da postoji normalna osoba, čak i u ovoj zemlji, koja se nije zapitala – šta je svrha čitave novinarske sage, bez stida i ukusa, glede nesrećnog slučaja u porodici Žike Todorovića? U ovom slučaju više nije reč o zadiranju u intimu, ili prekoračenju granice dobrog ukusa, morala, pristojnosti – radi se o zdravom razumu. Njegove temelje podrivali smo godinama, dajući žutoj štampi priliku da uređuje ukus čitalačke publike, diktira standarde i uzurpira prostor profesionalnog novinarskog izveštavanja. Završni udarac predstavljalo je svakako skaredno izveštavanje o ubistvu pevačice u Borči, nad čijim se mrtvim telom još uvek iživljavaju nazovi-novinari, a mrtvo dete Srđana Todorovića predstavlja „krunu“ uspeha onih, koji su – sada je već sigurno – sistematski radili na ukidanju svega što ima veze sa razumom u našem društvu.

Da nije tako, ovaj slučaj ne bi doživeo da traje već dva dana. Jutros se na kiosku niko ne bi zaletao da kupi novine, čiji su urednici poslali fotoreportere da čuče pred porodičnim domom Todorovića kako bi Žiku slikale dok, citiram, skrhan od bola stoji na prozoru, a pogled mu se gubi u daljinu, kraj citata... Većina bi zaista promenila kanal kada bi videla da je nešto što se zove novinarkom, po nalogu svog takozvanog urednika, otišlo s kamerom na vrata porodice Todorović i, bez stida, pozvonilo na njih, čekajući da joj neko otvori i odgovori na par stupidnih pitanja, poput: „Kako se osećate sad kad vam je umrlo dete?“. Ne verujem da bi ikome palo na pamet da klikne na link za vest, naslovljenu informacijama o modrim usnama mrtvog deteta. Bolesnim umovima, koji uz svoje medije uređuju i naše živote, ne bi prošao pokušaj da se iznova sadistički naslađuju tuđom nesrećom. Todorovićima bi, naprosto, bilo dopušteno da u miru ožale svoga sina. Njihovim bolom, kako i priliči normalnom svetu, ne bi se bavio niko. Čak ni novinari.

Ovako, normalnima ostaje žmure ili okreću glavu. Nenormalnima da budu vinovnici ovog ludila, saučesnici u zlu, preko koga se upravlja našim životima. Todorovićima da plaču. I izbegavaju paparace, odnosno novinare koji će meriti da li su dovoljno plakali.

Svima nam ostaje da se stidimo.

U ime onih koji za stid ne znaju.

Do sledeće vesti, odnosno smrti, koja bude na prodaju.