Dete – obaveza ili izbor

Imati potomstvo smatra se jednim od glavnih ciljeva u životu. Tako stvari funkcionišu već hiljadama godina što je dovelo do toga da zasnivanje porodice danas mnogi doživljavaju kao obavezu, a ne kao izbor. Oni koji ne žele decu rizikuju da od strane pojedinaca iz okoline budu tretirani kao neozbiljni, neodgovorni, sebični... A kada neke od tih galamdžija priupitate da vam kažu razlog zašto su se oni odlučili imati decu i zašto bi se, općenito, ljudi trebali odlučiti na to, dobijete često nejasne i nezadovoljavajuće odgovore. Kao i one odgovore koji više idu u prilog tezi da ti ljudi, zapravo, zaslužuju iste epitete koje su u stanju okačiti vama i da se iza njihovog roditeljstva ne krije nikakav plemeniti čin stvaranja novog života već najobičnija neozbiljnost, neodgovornost, sebičnost... Odlučiti se na potomke da bi oni ostvarili neke ciljeve koje ste vi propustili ostvariti, da bi završili škole i fakultete koje vi niste, da bi imali život kakav je vama promakao... Ispod tih, naizgled legitimnih i plemenitih želja, kriju se potencijalne opasnosti za male naslednike, buduće odrasle ljude. Ali i za roditelje s takvim željama. S druge strane, možda je odluka o deci temeljena na sasvim drugačijim razmišljanjima pa je npr. glavni poriv pojedinih roditelja da juniori nastave njihovim stopama, kako bi, kad odrastu i završe iste fakultete koje su oni završili, mogli preuzeti njihov biznis i/ili ostvariti sličan položaj u društvu. Da li vam sve ovo zaista izgleda nesebično? A šta tek reći za osobe koje će kao jednu važnu stavku prilikom donošenja odluke o potomstvu istaknuti želju da imaju nekog tko će se brinuti o njima kad oni budu stari i nemoćni. I onda nas, koji ne želimo decu, nazivaju „sebičnima“!

Brinuti se o detetu kojeg imate – to je obaveza. Imati dete – to nije obaveza! Razlika bi trebala biti više nego jasna, ali primeri iz prakse nam sugerišu drugačije. Još uvek se mnogi ljudi, kad zađu u određene godine, suočavaju s pritiskom okoline po tom pitanju. To je naročito izraženo u tradicionalnijim i konzervativnijim sredinama, gde se deca tretiraju kao svojevrsno „merilo vrednosti“. Ona to ne bi trebala biti. Osoba koja ima dete nije samo zbog te činjenice vrednija od osobe koja nema dete. Kao što osoba koja je završila fakultet nije samo zbog te činjenice vrednija od osobe koja ga nije završila. Ni osoba koja zna pet stranih jezika nije samo zbog toga vrednija od osobe koja zna jedan strani jezik ili ih ne zna uopšte. Nepravedno je stigmatizirati ljude koji nemaju decu, uključujući i one čija je to bila dobrovoljna odluka. Roditeljstvo zahteva dobro promišljanje i planiranje, a pojedinci koji u tom procesu dođu do zaključka da se ne bi dobro uklopili u roditeljsku ulogu trebali bi u svojoj odluci naići na razumevanje okoline.

Jedan deo dece rađa se kao produkt neplanirane trudnoće, međutim taj nedostatak planiranja ne sugeriše u svim situacijama da se radi o pogrešnom razlogu. Nekad se jednostavno radi o preuranjenom događaju, ali o događaju koji bi se svejedno desio, nekoliko meseci ili godina kasnije. I takvu situaciju ne treba mešati s odlukom da se ima dete zato što vaši nestrpljivi roditelji žele postati baka i deda ili zato što svi vaši prijatelji već imaju decu ili zato što vam je netko na ulici doviknuo da je „bolje da šetate dete, nego tu džukelu“ ili iz bilo kojeg drugog pogrešnog razloga.

E sad, pitate se koji su ispravni razlozi?  Odgovor na to pitanje morate pronaći u sebi. I ako uspete u tome, vaša deca koju ćete jednom imati biće vam zahvalna.  

Sandro Prahović